Država

Ušli smo u izbornu godinu. Uprkos svom razmetanju koje svuda prati izborne kampanje, ponovo smo svedoci velike državne slabosti.

Pre deset godina bilo je moguće predstaviti bilans Miloševićevog režima. Pored svih objektivnih teškoća, promene odnosa snaga među velikim silama i nepovoljnih uslova nastalih posle čitave epohe jugoslovenskih država, sa mnogo prava bilo je moguće reći da je vlast Srbije učestvovala u dogovornim ratovima čije su posledice, kako u pitanju ratnog ishoda, tako i u moralnom pogledu, uglavnom bile katastrofalne.

No, režim Slobodana Miloševića propao je pre bezmalo jedanaest godina. Decenija koja je za nama, pokazala je da je naše državno propadanje dublje od grešaka jedne vlade, stranačke koalicije ili režima.

Pitanje statusa AP Vojvodine, oblasti Novog Pazara i Preševa, otvoreno je tek tokom proteklih deset godina. Vlade koje su upravljale Srbijom posle 2001. godine direktno su odgovorne za puzeću federalizaciju države. Ideološka i programska iznemoglost DS-a i DSS-a doveli su do toga da politička margina neotitoista i apologeta komunističkog Ustava iz 1974. godine postane politička matica savremenog Novog Sada i AP Vojvodine. Da li su za politiku stvaranja nove nacionalne države, započetu stvaranjem javnog servisa, donošenjem omnibusom zakona, razvijanu izmišljanjem zastave i grba, statutarnim rašomonom unutar Demokratske stranke i zahtevima za pokrajinskom policijom i zasebnom elektroprivredom, ikada dobili neposrednu podršku narodne većine pokrajine i Srbije?

Bili smo svedoci velikog protesta zemljoradnika sa severa Srbije. Vlada je seljacima nešto obećala, obećanje nije ispunila i štrajk je bio logična posledica. Ipak, da li štrajk ima i političku pozadinu? Kakvu poruku šalje prijem nezadovoljnika kod premijera APV u prisustvu bivšeg ministra poljoprivrede i vojvođanskog kadra? Da li je moguće da je vlada DS-a svela jedno ovako važno državno pitanje na mali unutarstranački rat, u kome se kad je donošen statut pretilo kako internacionalizacijom, tako i povratkom jednog od glavnih aktera na fakultet i ponovnim preuzimanjem profesure. Zar posle jugoslovenskog i crnogorskog iskustva nije jasno kako se završava politika koja tvrdi da je jedna stranka garant jedinstva zemlje?

Nedavno sam slušao jednog vladinog birokratu koji tvrdi da decentralizacija po pravilu znači demokratizaciju, a centralizacija gušenje demokratskih ustanova. Jako zanimljivo. A šta u našem slučaju zaista znači decentralizacija? Pretpostavljam da DS ili G 17 plus neće postati manje moćne. Samo će multiplikovati svoju oligarhiju i onda ćemo se svi brinuti za jedinstvo ovih političkih gorostasa, pošto bi njihov raspad mogao da dovede do nestanka temeljno regionalizovane Srbije.

Zamislite da političar, recimo poput Mlađana Dinkića, koji je u prethodnoj deceniji devet i po godina obavljao najvišu vlast u državi, govori o nedopustivoj centralizaciji. Kada je došlo do te centralizacije? Da li bivši ministar misli da reformiše sebe ili državu? Kritike na račun Beograda, koje potiču od onih koji su oličenje vlasti sabijene u krugu dvojke i dva novobeogradska bloka, ne dotiču naš glavni grad. Ovakav kakav je, u uslovima globalizacije, Beograd bi imao sličnu sudbinu i važnost pa sve da je oko njega Republika Hrvatska. Nevolja je u tome što kritike koje danas slušamo i iz srca Šumadije nisu upućene ni vladama Srbije ni Beogradu već, paradoksalno, srpskoj državi, onakvoj kakva treba da bude – kakva je danas Mađarska ili Slovenija.

Zakasnela ponuda podele Kosova i Metohije takođe otkriva slabosti navodno reformskih vlasti. Da li je, možda, Dačićeva ponuda u stvari naš pregovarački maksimum? Šta ako „sporazum” bude postignut uspostavom „specijalnog statusa” za sever nezavisnog Kosova? Još ćemo se i „radovati” uspehu naših pregovarača. Loša politika prema Kosou i Metohiji i srpskom narodu iz pokrajine dovešće nas u poziciju da se borimo da nastavimo da finansiramo srpsku oligarhiju koja svake godine podeli od 350 do 500 miliona evra. Naše vlasti posle 2001. nisu imale hrabrosti ni morala da rešavaju problem Kosova i Metohije, ali su stvorile virtuelnu „srpsku autonomiju” koja bi nastavila da postoji čak i ukoliko bi Srbija ponovo stekla vlast nad pokrajinom ili makar njenim delom.

Da li je to moderna, odgovorna i „evropska” politika?

Napredni klub