Лечити узроке, а не последице

Влада Србије је недавноусвојила сет мера (ослобађање плаћања доприноса за новозапослене и др.) с најважнијим циљем да се смањи огромна незапосленост, верујући да су тиме створени и потребни услови да послодавци масовније почну да пријављују раднике који годинама раде „на црно”. Да ли ће се то заиста и десити?

Рад у „сивој зони” је широко присутан у српској економији. Нико поуздано не зна колико радника је на овакав начин запослено, али се сви слажу да је то у Србији веома масовна појава. То се дешава и у другим, па чак и у развијеним земљама, само што је учешће ове категорије запослених у укупној запослености вишеструко ниже него у Србији.

„Рад на црно” је ескалирао у последњој деценији 20.века, када је у времену опште немаштине, масовног губитка посла, изразито ниских плата, доласка великог броја избеглица из других република бивше СФРЈ, ово био једини начин да се некако преживе године изолације, санкција и ратова. Свесне веома тешке ситуације, ондашње власти су прећутно прихватиле опште сналажење људи, као начин да се преживе те веома тешке године.

Променом власти двехиљадите, дубоко се веровало да ће изградњом новог и ефикаснијег тржишног система, рад ,,на црно” бити сведен на веома ниску меру, карактеристичну за остале европске земље. То се нажалост није десило већ је рад у „сивој зони” и пре избијања економске кризе, попримио веома забрињавајуће размере. Зашто?

Пре свега, затошто је у процесу српске транзиције дошло до масовног отпуштања радника у приватизованим предузећима, док је новоосновани приватни сектор апсорбовао само мањи део од тог огромног броја незапослених. Због познатих догађаја из деведесетих, али и због применекатастрофално лошег концепта приватизације, број запослених у 2010. години је био нижи за 700.000него у 1990,због чега Србија данас припада малој групи европских земаља у којима је стопа незапослености виша од 30 одсто.

Широко распрострањени рад ,,на црно” је значајним делом и последица изградње либералног тржишног система, који су развијене земље тржишне привреде давно напустиле.Свет капитала је у Србијиврло моћан и ужива снажну подршку владе, док је свет рада препуштен ћудима суровог тржишта, у коме новокомпоноване газде раде практично шта хоће. Дубоко верујући да свет почиње од њих и да будући развој Србије пресудно зависи само од њихове пословне умешности, српски капиталисти од запослених захтевају европску продуктивност и понашање нудећи за узврат афричке плате и минимум поштовања радничких права. У данашњој тајкунској Србији, величина богатства најбогатијих, мери се количином сиромаштва најсиромашнијих.

Понижени, обесправљени и лоше плаћени српски радници немају неопходну подршку ни српске државе, а ни слабо организованих и дубоко подељених синдиката. Недовољно заштићена права радника се минимално поштују, док вође синдиката са представницима власти и послодаваца воде бескрајан и јалов социјални дијалог.

Све мере за подстицање запошљавања, па и ове које је недавно донела Влада Србије, имају смисла, нарочито у временима тешке економске кризе. Проблем је у томе што је домет текућих мера крајње ограничен и што се њима лече само последице, али не и кључни узроци.

Да би се радикално смањила огромна незапосленост и значајније превео број радника из „сивих” у легалне токове, требало би: прво, ограничити широко раширену самовољу послодаваца доношењем и спровођењем европских закона у којима су права света рада и света капитала потпуно изједначена; друго, створити услове за боље и ефикасније синдикално организовање и заштиту права радника, као што је то у развијеним европским државама; и треће, предузети потребне реформе, којима би се обликовао ефикасан и одржив економски систем, у коме би било довољно посла и плата за све који желе да раде и добро да зараде.

*Професор на Економском факултету у Београду