Ко Кинезима даде тржни центар

Много тешких речи, предлога, оптужби и подсећања на неуспеле потезе чуло се јуче на седници Одбора удружења индустрије текстила, одеће, коже и обуће Привредне коморе Србије (ПКС). Након што је Благомир Јовановић, секретар Удружења, саопштио податке о пословању ове гране у периоду јануар–септембар ове године – производњи, залихама, спољнотрговинској размени, ценама и зарадама – зачуле су се јадиковке првих људи некада моћних друштвених предузећа, али и челника приватних фирми које се данас колико-толико успешно носе са конкуренцијом из Кине и Турске.

Да је процес оживљавања ове индустријске гране био погрешан јасно је било већ из неколико Јовановићевих констатација: нисмо обезбедили да имамо сопствени производ, чак и тамо где имамо сировинску основу, као што је случај са кожном или обућарском индустријом; нисмо трансформисали вунарску индустрију, нити обезбедили њену ефикасност, огромна средства исцрпљена су за плаћање дугова уместо да су употребљена за технолошки развој...

– Да ли је логично да непривредне делатности у односу на привредне буду толико привилеговане? Да ли је логично да се у Кнез-Михаиловој продају само спортске патике, док нас терају да продајемо дрогу и оружје да бисмо могли да платимо закуп простора – рекла је, рецимо, Афродита Бајић, власница фирме "Афродит мод колекшн".

Владимир Н. Копил, власник предузећа "Кобра Бане" запитао се ко је одобрио Кинезима да за шест месеци добију тржни центар у Новом Београду и зашто таквим здањем неко није помогао домаћу текстилну индустрију.

– Тужно је констатовати и да се домаћи политичари нису забринули за овај сектор. Нека им за то послужи пример г. Џорџа Буша. Кренуо је у Кину чим је чуо да се "Кока-Кола" лоше продаје, али је успут свратио и код Путина јер се америчко кравље месо лоше пласира у тој земљи – нагласио је Копил, док је Новица Илић, директор лесковачке "Синтетике" позвао све фирме којима недостаје радна снага да дођу у тај град у којем има много младих људи са завршеном средњом и вишом школом и текстилним факултетом без посла, али и неколико стотина хиљада празних фабричких хала.

"Некада српски Манчестер – данас ни име од тога".

Чланови Одбора Удружења индустрије текстила, одеће, коже и обуће, забринули су се што бесповратна средства под истим условима не добијају и домаће фирме попут иностраних и закључио да се то мора учинити као подстицај запошљавања и опоравак ове гране. Нелогично је да се средства из буџета бесповратно дају само странцима док су за домаће фирме предвиђени кредити за запошљавање нових радника.