Бележење народног предања, од дрекаваца до даркера

Унуци на Фејсбуку и Твитеру, бака прича народне приповетке, казује лирске и епске песме. У западној Европи традиционални фолклор одавно не живи у усменом преношењу, а у Србији се још, мада све ређе, могу чути бајке, предања, песме, бајалице, приче о сусретима са натприродним бићима и бројна веровања о вампирима, дрекавцима, вилама и видети покладне поворке. Док села изумиру, ретки истраживачи раде на томе да забележе оно што се сачувало из давних времена, али и оно што је донело модерно доба.

Међу тим истраживачима су и студенти београдског Филолошког факултета са својом професорком Соњом Петровић. На курсу „Теренско истраживање фолклора”, чији практични део подразумева бележење народног блага, за сада је прикупљено више од 200 теренских збирки прича, веровања, обичаја...

Нема ограничења у погледу тема, студенти их сами бирају у складу са својим интересовањима и могућностима. Бележили су готово све фолклорне облике и праксе, разне обичаје животног и годишњег циклуса, снимали покладне поворке, описивали старе занате и фолклорне манифестације, правили интервјуе о култним местима, манастирима, изворима лековитих вода, записивали снове и страшне приче, начин справљања обредног хлеба или печења ракије.

Уз смернице и савете које је добила од Биљане Сикимић, вишег научног саветника са Балканолошког института, која се годинама бави теренским истраживањем фолклора, професорка Петровић каже да је фолклор поставила врло широко, тако да он захвата и бајалице, али и графите, епске па и навијачке песме.

– Фолклор се непрекидно мења, традиционални живи у сећањима понеких старијих људи на оно што су запамтили од ранијих генерација или из читанки и збирки Вука Караџића и неће се стварати поново у истом облику. Долази неки други фолклор, настао на основу оног старог – каже професорка Петровић.

Том модерном фолклорном стваралаштву припадају, на пример, теренске збирке о урбаним легендама, пародијама народних песама, „даркерима”, зидним графитима, вицевима, навијачким песмама, хеви метал обрадама традиционалних песама, попут „Маријо, бела кумријо“.

– Поред традиционалних фолклорних жанрова – бајки, песама, предања, бајалица и пословица, отворили су се бројни жанрови. Фасцинантне су приче о животу или  усмене историје. Некада су то врло потресне приче из рата. Једна студенткиња забележила је сећања своје прабаке, баке и мајке. Све три су преживеле по један рат, а посебно је била трагична судбина мајке моје студенткиње којој је муж погинуо у последњем рату, а она са дететом и трудна из Хрватске дошла до Краљева, па после до Београда. Све су желеле да говоре о својој историји, да остане забележено то кроз шта су оне прошле – каже професорка Петровић.

Свет то бележи се на диктафонима, мобилним телефонима, камерама, обрађује, пребацује на дискове, чува и у текстуалној верзији, уз посебан протокол који подразумева податке о месту и времену бележења, именима саговорника, садржају грађе како би се  лакше претраживала и проучавала. Саговорници су најчешће из круга породице и познаника, али и непознати.

– Када унук каже: „Баба, причај ми, треба ми за оцену”, она ће са пуним поверењем да исприча оно што зна и памти. Али, не увек. Један студент ми је рекао да му његов деда стално прича о рату, али снимком није био задовољан јер му је много пута пре тога причао и лепше и дуже – прича Соња Петровић.

Професорка, такође, наставља једну традицију: ради оно чиме су се бавили и њени професори, што је и она радила као студент. Теренско истраживање студената књижевности, језика и етнологије, које се почетком осамдесетих година одвијало у оквиру Младих истраживача Србије, замрло је већ крајем те исте деценије, да би се Болоњском реформом поново створила могућност да кроз посебан курс академци наставе оно што су некада радиле њихове колеге. Следећи велики корак био би да се обимна теренска грађа, првенствено она која се чува у различитим научним институцијама, обједини, дигитализује и систематизује, похрани у јединствену базу података доступну свима.

– У Архиву Српске академије наука и уметности чува се око 485 збирки. Започета је дигитализација, снимљено је укупно 12 збирки и ту се стало јер нема новца, иако за тај посао нису потребна нека велика средства. Посебан проблем је што не постоји једна институција која се бави фолклором. Све бивше југословенске републике имају институт за проучавање фолклора, али ми га немамо, а баш та баштина је највредније што бисмо, као мала држава с мало пара, могли да представимо као свој културни капитал – истиче професорка Петровић.