Инфузија

Осим фестивала у Београду, Нишу и Новом Саду, са којих „Политика“ редовно извештава, у Србији се одржава низ мањих џез манифестација. На фестивалској џез карти налазе се и Панчево, Кањижа, Инђија, Суботица, Вршац, Кикинда, Сремска Митровица, Бачка Паланка, Ваљево, Шабац и Косовска Митровица. Њихови буџети су, разуме се, вишеструко скромнији, али посвећеност организатора није ништа мања. И ови догађаји се, као њихова „велика браћа“, припремају месецима, уз сталну борбу за подршку локалних институција и комерцијалног сектора, састављање што атрактивнијег програма са расположивим средствима и, коначно, анимирање публике. Ово последње је посебно тешко, ако се има у виду да се у поменутим местима углавном не одвија редован (клупски) џез живот кроз који би се публика образовала и ширила.

Карактер ових догађаја је и забаван и просветитељски, што је лепо визуелизовано у промотивном споту овогодишњег међународног џез и блуз фестивала Jazztronic у Вршцу, као и слогану Infusion: после опијања уз народњаке, главном глумцу ће екипа хитне помоћи (доктора игра Синиша Рађеновић, други човек фестивала!) интравенозно убризгати дозу лековитог свинга! Седмо издање овог фестивала представило је досад најквалитетнији програм, успешно балансирајући блуз и џез, домаће и страно, традиционално и напредно, младе таленте и прекаљене светске уметнике.

Џез састави наступали су на сцени Народног позоришта „Стерија“. Фестивал је отворио International Quintet (Марко Ђорђевић – труба, Иван Алексијевић – клавир, Милан Павковић – контрабас, Паоло Мускови – бубњеви, Тима Цунга – вокал) обликујући наступ у водама постбапа (инструментални део) и латина (са Цунгом). У чињеници да је бенд састављен за ову прилику налазимо објашњење џем-сешн карактера извођења, али су се учесници – посебно Марко Ђорђевић и Милан Павковић – потрудили да га индивидуалним креацијама изведу из домена свакодневног. Испијајући последњи гутљај порто вина иза сцене, Цунга је изашла осветљена једним светлосним топом и у првој соло тачки „купила“ публику кристалним гласом и емотивном представом, да би нас потом у пратњи колега повела на Копакабану.

Друге вечери слушали смо Yuri Honing Wired Paradise из Холандије (Јури Хонинг – тенор саксофон, Стеф Фон Ес – електрична гитара и ефекти, Марк Ханстра – бас, Јост Лајбарт – бубњеви), један од најцењенијих састава на савременој европској џез сцени. Хонинг има дугогодишње искуство у раду са саставима различитог формата и сензибилитета, показујући високу креативност и занимање за изазовна музичка спајања. У овом, електричном пројекту нагласак је на креирању специфичне (често прилично мрачне) атмосфере, што вођа састава на концерту потврђује навођењем филмова који су га инспирисали, као и избором нумера из репертоара Дејвида Боувија („Space Oddity“) и Бјорк („Isobel“) на које ће успешно ставити аутентични печат. Нико не пресвирава: Ханстра и Лајбарт постављају раван, рокерски амбијент, Хонинг се задовољава топлим, дискретним ретуширањима простора, док највећи посао има Стеф Фон Ес („обично имамо двојицу гитариста, па сад има задатак да свира и за колегу“, рећи ће Хонинг), који гитарским рифовима пуни звучни корпус, аналогном електроником призива духове из свемира, неутралним вокалом додајући хуману боју звуку састава.

Блуз сцена у холу позоришта била је посећенија, што вероватно осликава већу склоност Вршчана према овој музици, али и факат да, цитирам Пецу Поповића: „спорт представља рокенрол 21. века“ – прве вечери је у време џеза играо Ђоковић, а друге се одвијало финале Лиге шампиона. Иностране снаге представљали су Mike Sponza Band(Италија) и Wressnig Crivellaro Organ Triо (Аустрија/Италија), два састава из врха централноевропске блуз породице. Гитариста Мајк Спонза истиче посебну љубав према Би Би Кингу, али је то само полазна тачка за деловање у различитим равнима урбаног блуза, уз низ дигресија из стандардног репертоара, па и лаки осврт на наслеђе рокенрола у тумачењу „It Don’t Come Easy“ (Ринго Стар). Вресниг и Кривеларо су, по обичају, окренули простор наглавачке. Првим тактовима закували су препознатљиви микс west-coast блуза, соул џеза и фанка, на моторични удар бубњара Лукаса Нофлера, уз реске звуке Кривеларове гитаре и моћну грмљавину Вренсигових оргуља. Вресниг је успут извео девојку из публике да заплеше са њом на Hammond-у, а касније га и запалио! Откуд им енергија за тако жестоко извођење после 14 сати вожње комбијем из Немачке? Вресниг публици показује шљивовицу коју су му донели другари из Београда.

На дебију после завршеног првог семестра на Беркли колеџу у Бостону, Катарина Пејак се држала програма са албума „Perfume & Luck“, који је снимила прошле зиме у Вршцу. Фокусирана и искрена, школована пијанисткиња која влада и маниром блуз свирања, изузетног гласа који одолева типичним поређењима и успева да пренесе атмосферу сваке песме, Катарина је нови драгуљ са ових простора, којој ће се, убеђен сам, лако отварати многи узбудљиви путеви. Амбиције састава The Gamblers из Сремске Митровице заустављају се у оквирима добре клупске забаве, уз основну матрицу jump blues-а, веселе гитаре и саксофон. На репертоару су искључиво обраде – хитови Флојда Диксона („Hey Bartender“) и Луја Џордана („Caledonia“), али и Принс („Kiss“) и The Beatles („Come Together“).

На крилима неопходног ентузијазма појединаца који не пристају да се предају култури кича, џез и блуз укуси се ипак шире Србијом. У последњим тактовима Jazztronic-а, Рафаел Вресниг позива на сцену Момира Цветковића, директора фестивала, да осети врат Gibson-a.На растанку, мештани ми кажу да градоначелник Вршца Чедомир Живковић одлично пева рокенрол. Нешто мислим – није све изгубљено...