Нећу да учествујем у медијској буци и бесу

Нова драма Биљане Србљановић „Није смрт бицикл (да ти га украду)” говори о породичним сукобима, опсесији, великој љубави и бесу, неспоразумима родитеља и деце, болном одрастању које некада траје до позне старости. Премијера је заказана за петак, 17. јун на Великој сцени „Љуба Тадић” Југословенског драмског позоришта у Београду. 

Од средине деведесетих драмски текстови Биљане Србљановић не престају да интригирају домаћу и страну позоришну сцену. Драме „Београдска трилогија”, „Породичне приче”, „Пад”, „Супермаркет”, „Америка други део”, „Скакавци”, „Барбело, о псима и деци” преведене су до сада на двадесетак страних језика. За своје текстове Биљана Србљановић је награђена великим бројем домаћих и иностраних признања.

Драму „Није смрт бицикл(да ти га украду)” посветили сте своме оцу, генерацији Валтера у Сарајеву, онима који настављају циклус породичних сукоба, опсесија, велике љубави и беса... Која питање овога пута постављате?

Једна иста, стварно стално једна иста: говорим о људима који ме окружују, о људима које знам и не знам, који некад чак и не постоје, људима са маргина великих збивања, људима који нису ни хероји ни велики зликовци, о обичним „људским људима”, онима иза којих остаје тек понешто, а то мало нешто, за мене је читав свет. Пишем о породичним односима, али никад неке једне, или само једне, конкретне породице, скупљам крпице и мрве из туђих живота, спајам их и урањам једне у друге, стварам неки свој свет, који личи на овај наш, у којем живимо, али у ствари, нигде не постоји.

Кључне речи када је драма „Није смрт бицикл (да ти га украду)” упитању јесу: смрт као смрт оца, ћерка (без оца), пропуштене прилике, неостварене љубави, сета, меланхолија...?

Ја ипак не бих рекла, меланхолија и сета су потпуно стране мом схватању света, ономе о чему волим и желим да пишем. Никад нисам разумевала меланхоличне људе, загледане у прошлост, у неко „лепше”доба, које је обично једнако ружно као и ово, које можда управо проживљавају и из којег желе побећи. Ја не бежим ни од чега, не волим слинаве сентименте, изражавам се јасно и директно и пишем драмску форму, јер је она сва у сукобу. Смрт је, као ретко која друга животна тема, прецизна, оштра и коначна, зато ме занима на сцени.

Готово да је постала традиција да Ваше тек написане драме премијерно гледамо на сцени Југословенског драмског позоришта?

Југословенско драмско, баш овакво какво је, одувек сам сматрала најважнијим позориштем наше земље, једним од најважнијих у овом делу Европе, својом природном уметничком кућом, нечему чему припадам својом поетиком и личним убеђењима. Већ десетак година пишем комаде под уговорима за нека светска позоришта и увек у њима тражим услов да претпремијеру имам у својој „матичној кући”. Тако је било и овог пута. Комад је написан по поруџбини Шаушпилхауса у Бохуму, редитеља и уметничког директора Анселма Вебера, са којим сам више пута до сада дивно радила. Ипак, моје најдубље интересовање и највеће узбуђењеје за премијеру у Југословенском драмском позоришту. Слободан Унковски је део те значајне традиције ЈДП-а, велики редитељ и на европској позоришној сцени.

Годинама сте писали политички ангажоване текстове. Данас пуно ћутите, пажљиво се изражавате... Прошла Вас је, тврдите, потреба да мењате свет. Зашто?

Пажљивије се изражавам, јер тражим речи, тражим непотрошене речи и значења, а и некако испада да и не ћутим баш толико, шта год да тврдим. И даље пишем на исти начин политички ангажоване текстове, одсвог првог комада, „Београдска трилогија”, који је 1996. године говориоо новом таласу младе емиграције, из своје земље отераних људи због мобилизације, вулгарног национализма, беде и потпуног одсуства сваке људске перспективе, до данас, овог последњег текста, уопште нисам одмакла од својих тема, а ни земља од својих мракова.

У драмском писању увек имам исти поступак: занимају ме појединачне људске судбине, кроз које се прелама трагична слика света. Наш свет, наш живот, наши породични, брачни, пријатељски, баш сви односи, увек су, у мањој или већој мери, обележени политиком. И то не значи банално расправљати на дневне теме, него писати о људима који посрћу под теретом свог времена. У својим ауторским текстовима које, заиста, много ређе објављујем, пишем нешто сасвим друго, или, у ствари, сасвим исто, али потпуно другачијим поступком. Учешће у јавној расправи на најважније теме овог друштва које је у дугогодишњој страховитој кризи, моја потреба и обавеза. Ипак, нека страсна релативизација, нека банализација сваког дијалога, то је оно што ме обесхрабрује. Када, на пример, на телевизији пратите дебату оних који су „за” и оних који су „против” геноцида, чиме се заправо поручује да су то само две легитимне стране расправе, коју жељу човек може да има да се и даље укључује у то? Има ствари о којима не пристајем да дебатујем, има људи са којима не пристајем да расправљам. А медије,све више, занима спектакл, фајт, арена, вика и бес, а све мање суштина онога о чему говоре. У томе ми је, једноставно, све теже да учествујем.

Не волите да пишете. Ипак, иза Вас је богат драмски опус. Не читате оно што сте написали, не одлазите на своје премијере, не волите дагледате своје представе. Чиме то „браните”?

Писање је страшно исцрпљујуће, сваком новом тексту увек прилазим као да је први, готово дилетантски, без резерве и било какве задршке. Томе свакако боли и троши, и када једном прођем тај тежак процес, тешко се суочавам са сопственом публиком, чак и првим читаоцима мојих текстова. У позоришту је ствар ипак огољенија, него у другој врсти литературе; романи, на пример, читају се у самоћи, у најразличитијим условима и ступњевима концентрације, у возу, на плажи, за радним столом, у кревету или у клозету, и писац романа свог читаоца никада не види, док траје тај процес читања. Позориште је нешто сасвим друго, један перверзни однос аутора и публике, кад сте у сали и ослушкујете како људи дишу, како разумеју и колико их уопште занима, то што је вама најважније на свету – то је нешто што се не подноси лако. Премијере комада, осим тога, због самог процеса рада у позоришту, дођу и веома касно, некада и много година након што је комад завршени просто је јако тешко враћати се у оно исто ментално и емотивно стање и поново проживљавати нешто што сте тако лепо сакрили и затрпали, убедили себе да сте иживели и преболели.

Извесни број година не живите у Београду. Осећате се српским писцем и док се Ваше драме играју на многим сценама света. Ипак, недавно сте изјавили: „Када у Србији поштење постане бренд, онда ће то бити нешто”?

То је био мој одговор на оно типично питање медија опседнутих брендовима и брендирањем, па је неко љубазно помислио да бих и ја могла бити као неки бренд. Што ја, свакако, нисам. Јер, стварно не знам шта би неком уметнику могло да значи да га прозову „робном марком”, макар и родне земље? Врло ценим спортисте, волим и навијам за Новака Ђоковића, на пример, али тај циркус око њега и та гомила паразита, политичара, банкротираних идеја, што покушавају да се огребу о лични труд, таленат и зној једног успешног појединца, то је нешто што ми ствара страховиту одбојност, један непријатан укус у устима. Посебно што се људи код нас „брендирају” само онда када су на врху, до којег, по правилу, долазе сами и искључиво сопственим радом, а никада када су почетници, или, таман посла, кад су у кризи. Погледајте како Србија третира Ану и Јелену? Пре неколико година, кад је освојила Ролан Гарос, Ана је била највећи понос српске нације, оног момента када је ушла у период кризе, постала је омражена пасторка, исмевана и сурово критикована у медијима. То је, чак и међу предшколском децом, једна изразито ружна особина, да се лепиш уз најјачег и шутираш слабијег, посебно у тренутку његове слабости, а то непоштење је предоминантна особина ових што воле да брендирају.

Стид су изгубили многи. Да ли је ишчезао са ових простора? Ко су, по Вама, у овом крхком транзиционом периоду, чувари друштвеног морала, правде?

Чувари морала и правде су религиозне категорије, које ме не занимају превише. Оно што мене занима је правни систем, уређена држава, закони и правила понашања, људске слободе и права. У савременом свету, морал и осећај за правду су једнако интимна питања, као и сексуалне преференце или здравствено стање. Нечија религиозност или моралност, занима ме исто колико и стање његових бубрега, просто сматрам вулгарним то јавно метанисање или јавну психоанализу. Напротив, оно што сматрам пресудним јесте доношење и поштовање закона, независни правосудни систем, захваљујући коме деци, с пуним правом, можете рећи ко краде, иде у затвор, а не постаје председник странке, ко убије, иде у затвор, а не постаје премијер, ко оснује злочиначко удружење, иде, брате, у затвор, а не постаје шеф тајне полиције.

----------------------------------------------------------------------

Tрема од Аните

Избегавам да гледам своје комаде, кад год могу, на премијеру дођем, само ако сам везана за ту појединачну кућу или кад ме агент силом натера. Осим тога, моја велика трема је и пред глумцима. И када сам писала овај комад, јасно сам замишљала Аниту Манчић како игра ту неку моју Надежду, о којој стално пишем. Тако сам желела да то буде баш она, а такву сам страшну трему имала баш пред њом. Или Воја Брајовић, тај фантастични уметник, који стварно може све, па и да игра осамдесетогодишњака, а највише да тачно осети ту страшно рањиву ситуацију, у коју саму себе стављам. И сви остали глумци, са некима сам радила, са некима је сада први пут, али ипак, идаље од те треме, не могу да присуствујем ни пробама, једноставно осећам да ми ту није место и да ме је стид мојих речи. Не знам да ли можете да разумете ту неку амбиваленцију, ту неку моју страшно парадоксалну заврзламу, која ме држи далеко од свих мојих представа.

-----------------------------------------------------

Позориште се не води као странка или киоск

Морам рећи и то да са приличним разочарањем пратим спекулације умедијима, па чак и у вашем листу, о евентуалним „кандидатима” за управничко место, које, наиме, уопште није упражњено! Југословенско драмско је једна од најважнијих културних институција које ова земља има, оно не може бити полигон за млађане, амбициозне, наравно партијски подржане људе, жељне да професионални живот започну, ни мање ни више, него у управничкој фотељи. Водити једно велико позориште, није исто што и водити странку или киоск. Можда постајем старомодна, што би ме доста поразило, али мислим да се човек ипак мора показати као несумњиво вредан у својој сопственој професији, пре него што му се укаже поверење да руководи овако значајном институцијом. Ко нема личног уметничког и професионалног интегритета, да може мирне душе да стане пред тај фантастичан ансамбл, пред све уметнике и сараднике окупљене у овој кући, томе места тамо и нема. Сећам се одлично колико сам дрхтала, када сам 1995. године први пут ушла у канцеларију Бранка Цвејића, да говоримо о продукцији мог дипломског комада. Не могу да замислим да се тако осећам пред неким младим менаџером, који, какву год политичку подршку да има, не може имати оно најважније, уметнички и професионални кредибилитет.