Mомци у сивом

Раша Попов је у једној од својих колумни у ,,Политици” писао о госпођи Сивој економији коју је на зимским температурама виђао у колонади једне зграде док продаје текстилне ситнице. Питао је Раша госпођу да ли баш мора по цичи зими да се мрзне ту на промаји, а она је одговорила да мора јер ,,деду боли десни кук” и само за лекове требало би да дају преко хиљадарке на дан.

Стара госпођа која по цичи зими продаје капе и шалове без плаћања пореза држави изазваће код свакога од нас симпатије, али кад нам неко саопшти да на кванташкој пијаци разноразни препродавци зарађују огроман новац захваљујући томе што откупљују од сељака њихову робу по једној, а нама продају по сасвим другој цени, без икаквих дажбина држави, онда је и однос према ,,сивој економији” битно друкчији.

Исто тако, када из угла избеглице или отпуштеног радника размишљамо о раду ,,на црно” на некој грађевини, онда ћемо са одобравањем гледати на то што неко и на тај начин ,,долази до своје корице хлеба”. Али ако се суочимо са чињеницом да у Србији у овом тренутку ко зна колико хиљада њих за бедне паре ,,на црно” обезбеђује профит разноразним грађевинским предузимачима, онда ћемо опет према овој појави имати потпуно друкчији однос.

И нелегална економија је подручје у коме очигледно постоје ,,добри” и ,,лоши момци”: ,,добри” су они који у том сектору раде ,,за цркавицу” јер других могућности немају; ,,лоши” су послодавци, они који се богате на муци и невољи ,,добрих момака” и на неплаћању дажбина држави.

Наша држава је толерантнија од многих других према ,,лошим момцима” и у јавности се на њен такав однос гледа готово са разумевањем, јер да нема ,,лоших момака” где би онда ,,добри” радили и зарађивали и то мало што зарађују.

С тим што је свима јасно да користи од свега овога дугорочно имају само ,,лоши момци” (,,експлоататори”). Насупрот томе, и они који раде ,,на црно” и држава у свему овоме дугорочно губе, јер сива економија је само за преживљавање од данас до сутра и заснива се на дуготрајном поткрадању државе, што је незамисливо са становишта једног иоле уређеног друштва. Код нас, међутим, према неким проценама, државни буџет у сивој економији годишње губи 1,5 милијарди евра.

Како се изборити против нелегалне привреде? Аутори прилога у нашој серији нису убеђени у то да би много веће успехе донели јача инспекцијска контрола и оштрије казне против послодаваца. Нису уверени ни у то да ће ослобађање плаћања дела доприноса и пореза за новозапослене довести до битних ограничења у сивој зони и масовног запошљавања до јуче илегалних радника. Поготово се то не може очекивати у време заоштрене економске кризе. С тим у вези се помињу деведесете године и подсећа на санкције, затворене фабрике и прилив избеглица. Инспекцијску контролу и оштрије казне тада је мало ко помињао јер ништа друго у том амбијенту осим ,,сиве економије” многима за опстанак није ни преостајало. Када су санкције престале очекивало се да ће фабрике поново да оживе, и да то буде и нови амбијент за ,,одумирање” нелегалне привреде. Али многе фабрике су тада дефинитивно позатваране или су их купили тајкуни и на њиховом простору почели да граде станове или пословне центре.

Тако су ,,добри” и ,,лоши” момци у ,,сивој економији” обновили свој мандат и у двехиљадитим, а свима нама остаје да се надамо да ће отварање нових фабрика и долазак страних инвеститора (макар и уз плаћање радних места, као ,,Горењу” у Зајечару и ,,Бенетону” у Нишу) ипак бити дуго тражени излаз из тог затвореног круга овдашњег нелегалног рада.

Oд понедељка нова серија:

Да ли једемо по здравље безбедну храну