Породични дух кузена Борислава

Да ли је то на помолу нова сеоба? Пошто је пронађено Златно руно, пошто је савладан Северозападни пролаз и питање "Зашто?" наследило питање "Како?", поклопивши се (увек несрећно!) са историјом, зар је дошло време повратка на Исток?
На Бадње вече 1941. године породица Његован-Турјашки налази се пред овом дилемом, неразрешивом ни многим умнијим главама, неоптерећеним породичном традицијом и породичним благом. Ни сама питања у већ надолазећој ратној катастрофи није успела да дефинише сасвим тачно, камоли нашла одговоре, а фуриозне фантазмагорије већ су кренуле да се одвијају и Дух породичног стабла, генетски ослабљеног новим генерацијама – размаженим, фриволним, слабићима и снобовима – грчевито се хвата за ваздух не би ли у њему пронашао новог заточника. Ко би у том, привидно веселом, друштванцету које се окупило у замку Турјак, поред Љубљане, био у стању да породицу ослободи предосећаја пропасти?

Показаће се, као увек, да ће Историја у чије токове не успева да проникне ни појединац а како ће тек фамилија! – донети пресуду и, наравно, победити. Сеобе предстоје, натраг на Исток, дакако, а Породични дух, Дух предака који се "појављује увек кад породици запрети уништење", креће у потрагу за човеком који ће по "каквоћи људског материјала" моћи да спаси породицу и настави дотадашњу борбу за породични опстанак…

Тако почиње, и тако је настало седмотомно "Златно руно" Борислава Пекића, најинтригантније и највеће дело савремене српске књижевности које још није нашло свог потпуног, аутентичног тумача. Тегобна Аргонаутика чији се почетак назире у Једренима 1361. године, да би се њен развој пратио преко Цариграда до 1453, потом Тиваја до 1571, Јањине 1739, Москопоља 1769, Крагујевца 1783, Београда 1921. и, коначно, Турјака у Словенији 1941. године. Од првих Њагоа до потомака Његована, од занатлија грнчара до трговаца чија Фирма у освит Другог светског рата чини можда и више од 1 одсто "укупне финансијско-индустријско-трговачке моћи Краљевине Југославије, и одговарајући проценат политичког и духовног утицаја на њену судбину."

Њагои су се вечно селили; бежали су пред повешћу, успут грабећи богатство и моћ. Питање "Како преживети?" поставио је 1769. један од првих стубова касније снажне породице, Симеон Симеона Њаго, грнчар "ујединитељ" Историје и Уметности у породичном стаблу, док се набијен на колац увијао као црв а Москопоље нестајало у пламену који су изазвали турски осветници. Потомци,  Његован-Турјашки, на Бадње вече 1941. тај породични упит "Како преживети?" и "Како надвладати?" сада коначно своде на суштину "Зашто?" и "Чему?", иначе иманентну сиротињи а богатима само онда када им припрети уништење.

Тако се у Пекићевом "Златном руну" на Аргонаутику епирских Њагоа до историје београдских Његована спушта "болесна тишина што се у концентричним круговима шири изнад Чехословачке, Пољске, Француске, Холандије, Белгије, Данске и Норвешке, терајући испред себе отужан мирис паљевине." И, мада су Његовани "безбедни као најтврђи трезори… конзервирани у осећању своје необориве берзанске вредности" и мада им "ништа не прети о чему није поведено рачуна и чему није узета мера", ипак, да ли ико у породици осећа шта се приближава? И у коме ће се од њих окупљених у Турјашком замку пробудити нагон за породичним опстанком? И циљем, који је постављен још када се кренуло у Аргонаутику, а гласио је: "Моћ над људима и стварима".

Сада постигнут, замагљује рационалне породичне калкулације па се, у седам томова "Златног руна", Пекић бави Њаго-његованско-турјашким шпекулацијама, профитима, парницама и салдима, овим последњим поготову, јер они означавају ону границу од које кораци постају краћи, тежи, невољнији, пред блиским суочавањем са истином да се силази у непознато и низ стрмину, ка дну.

Борислав Пекић у "Златном руну" поставља судбоносна питања: шта остаје када се Златно руно – богатство и моћ – за које су се бориле генерације једне породице, освоји? Његовани су од занатлија постали трговци, па од трговаца велетрговци "чије се име и јемство с респектом помињало од Цариграда и Александрије до Беча и Пеште." А који је смисао свега тога?

Пекић каже: "Једном се и човек, и породица и народ морају зауставити, осврнути и одвагати своју прошлост, не би ли дошли до сазнања да ли је уопште било сврхе преваљивати је."

А када се постави питање смисла, значи да је дошао одсудни час: све богатство овог света "мртво је и трошно": куће, фабрике, трезори, и више није битно ко је болеснији, појединац или свет, већ је само важно одгонетнути сврху постојања и ахасферског трагања, сталног свођење рачуна, "салдоконтирања земаљске историје" како Његовани кажу.

Можда Борислава Пекића можемо назвати и последњим романтичарем српске прозе. Деликатност и умешност којима успева да изнова постави вечна питања живота и смрти, да циљ битисања и осуде на вечно лутање светом – постављено у антици кроз мит о Аргонаутима до хришћанства кроз мит о Ахасферу – претвори у фантазмагорију са брилијантним призорима од којих свакако издвајамо онај скитског кола из VI тома, стављају овог писца у сам врх европске и светске литературе 20. века. Пажљиви тумач "Златног руна" Борислава Пекића, Аргонаутике Његован-Турјашких, симболично Аргонаутике свих људи света, наићи ће на многе репере којима се писац суверено поиграва. Тако ће једно поглавље, почети прозном парафразом народних песама "да ли грми… или… или… нит`… нити"; друго ће посветити луцидном тумачењу Његошевог "Горског вијенца" и "Луче микрокозма", а посебна посластица за књижевну критику биће портрети људи светске и српске историје.

Седам томова "Златног руна" Борислава Пекића, које је управо објавио Графички атеље Дерета (Београд, 2006) са корекцијама које је сам писац, прерано преминуо, почео да уноси а његова супруга Љиљана Пекић довршила, представља и данас, после 28 година од првог објављивања у издању београдске "Просвете", златни рудник тема о којима би требало писати. Рецимо, Пекићев однос према историји и миту (посебно српској историји и српској митологији – поучно за све нас у овом тренутку!); Пекићев хумор-дијамант "Златног руна" и свеукупног његовог дела; Пекићево схватање модерног романа; однос према уметности, језику…

Надајмо се да ће Деретино издање подстаћи младе критичаре да се посвете овом непроцењивом књижевном богатству српске модерне прозе. И да они неће, када се нађу пред улазом у Пекићев свет, поступити као кукавички Породични дух Његована који је пред "фаталном визијом света" (читај Балкана, и комунизма) што је обећавала да неће бити више приватне својине а да ће Златно руно припадати свакоме – једноставно заждио!

Оставивши кузена Борислава, по мајци Његована, да се са новом фантазмом рве.