Porodični duh kuzena Borislava

Da li je to na pomolu nova seoba? Pošto je pronađeno Zlatno runo, pošto je savladan Severozapadni prolaz i pitanje "Zašto?" nasledilo pitanje "Kako?", poklopivši se (uvek nesrećno!) sa istorijom, zar je došlo vreme povratka na Istok?
Na Badnje veče 1941. godine porodica Njegovan-Turjaški nalazi se pred ovom dilemom, nerazrešivom ni mnogim umnijim glavama, neopterećenim porodičnom tradicijom i porodičnim blagom. Ni sama pitanja u već nadolazećoj ratnoj katastrofi nije uspela da definiše sasvim tačno, kamoli našla odgovore, a furiozne fantazmagorije već su krenule da se odvijaju i Duh porodičnog stabla, genetski oslabljenog novim generacijama – razmaženim, frivolnim, slabićima i snobovima – grčevito se hvata za vazduh ne bi li u njemu pronašao novog zatočnika. Ko bi u tom, prividno veselom, društvancetu koje se okupilo u zamku Turjak, pored Ljubljane, bio u stanju da porodicu oslobodi predosećaja propasti?

Pokazaće se, kao uvek, da će Istorija u čije tokove ne uspeva da pronikne ni pojedinac a kako će tek familija! – doneti presudu i, naravno, pobediti. Seobe predstoje, natrag na Istok, dakako, a Porodični duh, Duh predaka koji se "pojavljuje uvek kad porodici zapreti uništenje", kreće u potragu za čovekom koji će po "kakvoći ljudskog materijala" moći da spasi porodicu i nastavi dotadašnju borbu za porodični opstanak…

Tako počinje, i tako je nastalo sedmotomno "Zlatno runo" Borislava Pekića, najintrigantnije i najveće delo savremene srpske književnosti koje još nije našlo svog potpunog, autentičnog tumača. Tegobna Argonautika čiji se početak nazire u Jedrenima 1361. godine, da bi se njen razvoj pratio preko Carigrada do 1453, potom Tivaja do 1571, Janjine 1739, Moskopolja 1769, Kragujevca 1783, Beograda 1921. i, konačno, Turjaka u Sloveniji 1941. godine. Od prvih Njagoa do potomaka Njegovana, od zanatlija grnčara do trgovaca čija Firma u osvit Drugog svetskog rata čini možda i više od 1 odsto "ukupne finansijsko-industrijsko-trgovačke moći Kraljevine Jugoslavije, i odgovarajući procenat političkog i duhovnog uticaja na njenu sudbinu."

Njagoi su se večno selili; bežali su pred povešću, usput grabeći bogatstvo i moć. Pitanje "Kako preživeti?" postavio je 1769. jedan od prvih stubova kasnije snažne porodice, Simeon Simeona Njago, grnčar "ujedinitelj" Istorije i Umetnosti u porodičnom stablu, dok se nabijen na kolac uvijao kao crv a Moskopolje nestajalo u plamenu koji su izazvali turski osvetnici. Potomci,  Njegovan-Turjaški, na Badnje veče 1941. taj porodični upit "Kako preživeti?" i "Kako nadvladati?" sada konačno svode na suštinu "Zašto?" i "Čemu?", inače imanentnu sirotinji a bogatima samo onda kada im pripreti uništenje.

Tako se u Pekićevom "Zlatnom runu" na Argonautiku epirskih Njagoa do istorije beogradskih Njegovana spušta "bolesna tišina što se u koncentričnim krugovima širi iznad Čehoslovačke, Poljske, Francuske, Holandije, Belgije, Danske i Norveške, terajući ispred sebe otužan miris paljevine." I, mada su Njegovani "bezbedni kao najtvrđi trezori… konzervirani u osećanju svoje neoborive berzanske vrednosti" i mada im "ništa ne preti o čemu nije povedeno računa i čemu nije uzeta mera", ipak, da li iko u porodici oseća šta se približava? I u kome će se od njih okupljenih u Turjaškom zamku probuditi nagon za porodičnim opstankom? I ciljem, koji je postavljen još kada se krenulo u Argonautiku, a glasio je: "Moć nad ljudima i stvarima".

Sada postignut, zamagljuje racionalne porodične kalkulacije pa se, u sedam tomova "Zlatnog runa", Pekić bavi Njago-njegovansko-turjaškim špekulacijama, profitima, parnicama i saldima, ovim poslednjim pogotovu, jer oni označavaju onu granicu od koje koraci postaju kraći, teži, nevoljniji, pred bliskim suočavanjem sa istinom da se silazi u nepoznato i niz strminu, ka dnu.

Borislav Pekić u "Zlatnom runu" postavlja sudbonosna pitanja: šta ostaje kada se Zlatno runo – bogatstvo i moć – za koje su se borile generacije jedne porodice, osvoji? Njegovani su od zanatlija postali trgovci, pa od trgovaca veletrgovci "čije se ime i jemstvo s respektom pominjalo od Carigrada i Aleksandrije do Beča i Pešte." A koji je smisao svega toga?

Pekić kaže: "Jednom se i čovek, i porodica i narod moraju zaustaviti, osvrnuti i odvagati svoju prošlost, ne bi li došli do saznanja da li je uopšte bilo svrhe prevaljivati je."

A kada se postavi pitanje smisla, znači da je došao odsudni čas: sve bogatstvo ovog sveta "mrtvo je i trošno": kuće, fabrike, trezori, i više nije bitno ko je bolesniji, pojedinac ili svet, već je samo važno odgonetnuti svrhu postojanja i ahasferskog traganja, stalnog svođenje računa, "saldokontiranja zemaljske istorije" kako Njegovani kažu.

Možda Borislava Pekića možemo nazvati i poslednjim romantičarem srpske proze. Delikatnost i umešnost kojima uspeva da iznova postavi večna pitanja života i smrti, da cilj bitisanja i osude na večno lutanje svetom – postavljeno u antici kroz mit o Argonautima do hrišćanstva kroz mit o Ahasferu – pretvori u fantazmagoriju sa brilijantnim prizorima od kojih svakako izdvajamo onaj skitskog kola iz VI toma, stavljaju ovog pisca u sam vrh evropske i svetske literature 20. veka. Pažljivi tumač "Zlatnog runa" Borislava Pekića, Argonautike Njegovan-Turjaških, simbolično Argonautike svih ljudi sveta, naići će na mnoge repere kojima se pisac suvereno poigrava. Tako će jedno poglavlje, početi proznom parafrazom narodnih pesama "da li grmi… ili… ili… nit`… niti"; drugo će posvetiti lucidnom tumačenju Njegoševog "Gorskog vijenca" i "Luče mikrokozma", a posebna poslastica za književnu kritiku biće portreti ljudi svetske i srpske istorije.

Sedam tomova "Zlatnog runa" Borislava Pekića, koje je upravo objavio Grafički atelje Dereta (Beograd, 2006) sa korekcijama koje je sam pisac, prerano preminuo, počeo da unosi a njegova supruga Ljiljana Pekić dovršila, predstavlja i danas, posle 28 godina od prvog objavljivanja u izdanju beogradske "Prosvete", zlatni rudnik tema o kojima bi trebalo pisati. Recimo, Pekićev odnos prema istoriji i mitu (posebno srpskoj istoriji i srpskoj mitologiji – poučno za sve nas u ovom trenutku!); Pekićev humor-dijamant "Zlatnog runa" i sveukupnog njegovog dela; Pekićevo shvatanje modernog romana; odnos prema umetnosti, jeziku…

Nadajmo se da će Deretino izdanje podstaći mlade kritičare da se posvete ovom neprocenjivom književnom bogatstvu srpske moderne proze. I da oni neće, kada se nađu pred ulazom u Pekićev svet, postupiti kao kukavički Porodični duh Njegovana koji je pred "fatalnom vizijom sveta" (čitaj Balkana, i komunizma) što je obećavala da neće biti više privatne svojine a da će Zlatno runo pripadati svakome – jednostavno zaždio!

Ostavivši kuzena Borislava, po majci Njegovana, da se sa novom fantazmom rve.