Стратешко полтронство

Пошто су били презаузети пребројавањем два милиона евра намењених улепшавању парка Ташмајдан, овдашњи лидери су, биће случајно, пропустили да нам поближе кажу ко је Азербејџанац чији споменик Београђани гледају од пре неки дан.

Хајдар Алијев (1923–2003) био је председник Азербејџана од 1993. до смрти, а од 1969. до 1982. био је лидер совјетског Азербејџана.

Званична биографија каже да је у Бакуу дипломирао историју. Други тврде да је завршио Академију државне безбедности у Лењинграду. Припадник НКВД од 1944, а када је од НКВД-а настао по злу чувени Комитет государствене безопасности (КГБ) Алијев је – да ли као историчар или безбедњак, свеједно – 1967. у чину генерала постао шеф КГБ-а Азербејџана.

Кажу да је кампању против корупције вешто искористио да уклони све политичке ривале што му је омогућило да га Леонид Брежњев 1969. постави за првог секретара ЦК КП Азербејџана, на чему му је овај обилно захваљивао скупим даровима.

У време Јурија Андропова, 1982. постаје члан совјетског Политбироа и први заменик председника Савета министара (владе) СССР-а. После пет година морао је да се повуче, тврди се јер га је Михаил Горбачов оптужио за корупцију: уз помоћ локалне мафије обогатио се на трговини кавијаром с Каспијског мора, нафтом, воћем и поврћем, памуком...

После принудног повлачења, четвороструки носилац Ордена Лењина је остао у Москви до 1990. Враћа се у родни крај где га чекају растуће насиље, сукоб с Јерменијом око Нагорно-Карабаха и шанса да поново узме власт.

Користи је пошто су 1992. Азербејџанци изабрали демократску власт, али је Хајдар обара у војном удару. Покушава, али не успева да обнови рат у Нагорно-Карабаху у коме је Азербејџан изгубио око 20 одсто територије и 30.000 живота.

Разболео се 1999. и имао више операција у САД. Док је 2003. говорио на телевизији, доживео је колапс и поново пребачен за Америку. Напустио је положај председника октобра исте године, пошто је претходно на проблематичан начин обезбедио да његов син Илхам буде једини кандидат на изборима.

Илхамова победа, критикована на Западу а од ОЕБС-а означена као изразито недемократска, прво је династичко наслеђе на врху власти у свим бившим земљама СССР-а.

Лепо. С таквом земљом успоставили смо „стратешко партнерство“. Својевремено сам, тренирајући сарказам, предвиђао да ће нас талас „стратешких пријатељстава“ довести и до Буркине Фасо. Нисам много погрешио.

Разгаљена што нас још неко прихвата за „стратешког партнера“, ова земља – која се устезала да пошаље свог представника на доделу Нобелове награде за мир кинеском дисиденту – сада је подигла споменик класичном деспоту постсовјетске ере.

Човеку чији би споменик пре требало да стоји пред московским затвором Лубјанка него у парку по коме се играју деца.

Да се одмах разумемо. Не критикујем Азербејџанце. Затрпан петробогатством, председник Илхам само жели да се „светла успомена“ на његовог оца шири светом. Он понуди новац, па ко хоће, хоће. Тако је син већ успео да Хајдара у мермеру овековечи у Кијеву и Букурешту.

Критикујем српске власти, њену дипломатију. Зар нису могли да нађу леп начин да се захвале на понуди? Ако су већ желели да мрамором окују „стратешко партнерство“, зар нису могли да излицитирају неку повољнију личност азербејџанске историје? Неког уметника, писца, песника, музичара?

Нови Сад је боље прошао од Београда. Тамо су Борис Тадић и Илхам Алијев открили споменик једном азербејџанском композитору који је, заједно са околним парком, такође финансирала влада у Бакуу.

Рекао бих да је статуа у Ташмајдану споменик српском стратешком полтронству. Све за шаку евра. За понеко обећање око нафте и гаса. И, наравно, као захвалност Азербејџану што не признаје независност Косова.

Све то у тренутку – каква коинциденција – када је власт истог Илхама, дан пре отварања београдског споменика, уклонила споменик Хоснију Мубараку у близини Бакуа, а школу која је носила име по Мубараковој супрузи Сузан преименовала у „Египатску школу“.

Могу они, то је њихово право, да Хајдара Алијева глорификују и не доживљавају као деспота, да плаћају да му се подигне споменик. Али су истовремено толико политички мудри да у време промена по Блиском истоку по кратком поступку ускрате постаментално гостопримство озлоглашеном Египћанину. Зазиру, с правом, од тога да свака веза с Мубараком у овим временима може да буде компромитујућа.

Свака њима част. На још већу бруку и срамоту наших.

Желим зато да Срби знају коме је три метра висок споменик подигла земља која се заклиње у европске вредности. Желим да Београђани знају поред кога пролазе шетајући Ташом.

Желим да чују да се ради о кагебеовцу највишег формата, типичном совјетском и постсовјетском деспоту, мрачном олигарху сумњиченом за криминал, човеку који је прогањао и хапсио политичке неистомишљенике, укидао основна људска права.

Који је у наследство сину оставио земљу којом ауторитарно влада његов породични клан, у којој је малобројној корумпираној елити „порше кајен“ конфекцијски ауто, где лекар нема више од 60 евра месечно а огромна већина грца у беди.

Земљи коју су нам званичници ових дана невиђено емотивно хвалили, опет заборављајући да кажу да је Илхам наставио светле очеве традиције: култ личности, корупцију, цензуру, терор над опозицијом.

И шта ћемо сад? Шта ћемо ако Генадиј Зјуганов и његови руски комунистички другови скупе три милиона евра за дотеривање Пионирског парка – уз захтев да ту осване споменик Јосифу Висарионовичу?

Шта ћемо ако Иранци понуде донацију за велелепну обнову Народног музеја – под условом да се на улазу постави биста ајатолаха Хомеинија?

Како одбити без ваљаног аргумента, када је једна велика морална бреша пробијена?

Или поново прихватити, правдајући то не само испражњеним џеповима државе, већ и лунарним причама о успостављеним пријатељствима. Попут неубедљивог Тадићевог сценарија о Хазарима који спајају споменик Алијеву и споменик Милораду Павићу у близини.

Да све буде још горе, прихватили смо – ваљда реципроцитета ради – да се у Бакуу подигне споменик Николи Тесли. Тесла у истој равни са Алијевим!

Све ме подсетило на недавни скандал после кога је директор славне Лондонске школе за економију морао да поднесе оставку. Испоставило се да је универзитет примио донацију у кешу од 300.000 фунти преко сина Муамера ел Гадафија, Саифа ал Ислама, који је студирао на ЛСЕ и руководио једном „добротворном“ фондацијом.

„То је прљав новац. Вратите га“, изјавила је председница Уније студената. Одмах је формирана независна комисија којом је председавао лорд Вулф.

Донација је преусмерена на истраживачке програме и на стипендије студентима са севера Африке. Преиспитаће се „академска аутентичност“ Саифове докторске тезе.

Лондонска школа саопштила је јавно да жали због штете коју је „везивање за Гадафијево име“ нанело њеној репутацији. Постоји епилог. Овде га нема.

Нико није размишљао када се договарао око споменика Алијеву. Или је, још горе, све знао, али је сматрао да су два милиона евра вреднија од репутације.

Што значи да ћемо задуго шетати поред Хајдара Алијева. Једина је можда срећа што већина и неће знати о коме је реч.