Како су Ерчевићи ушли у ЕУ

Милоје Ерчевић и његови синови Бојан и Марко не испуњавају никакве услове Брисела.Не попуњавају упитнике, не чекају статус кандидата и датум почетка преговора са ЕУ. У модерној производној хали,на ободу Обреновца, они су статус чланова европске породице стекли одавно. Тако што производе и извозе.

– То је био наш циљ и он је остварен – каже педесетшестогодишњи већински власник фабрике „Ива 28”, који је по 10 одсто акција поделио синовима, дипломираним машинским инжењерима Београдског универзитета. Милоје Ерчевић је редак примеракпословног човека који се,уместо транге-франге бизниса и лаке зараде на брендираним производима, определио за производњу сложених машинских компонената. Извози 100 одсто производње у Немачку, Швајцарску и Аустрију. Ниједан шраф није продао у Србији.

– Апсолутно ништа. Једино што сам ускакао у помоћ неким нашим компанијама чији је погон стао. То се недавно десило у ФМП-у, затим сам у два наврата помогао „Термометалу”, како би довршили уговорени посао за извоз – прича Ерчевић.

Пре неколико вечери, из његове фабрике су изашли последњи комади компонената високе прецизности, који се испоручују немачком концерну „Маг”, али то није крај пута за производе из Обреновца. Њихово коначно одредиште је „Епл”, светскилидер у ај-ти технологији. Ова мултинационална корпорација гради нову фабрику за производњу „ајпод” и „ајфон” уређаја. Реч је о једној од највећих инвестиција у свету у области ај-ти технологија. Само за прву фазу пројекта,„Епл” је с немачким концерном МАГ уговорио 100 специјалних високопрецизних обрадних центара. За ове обрадне центре важне компоненте долазе изОбреновца.

Са 13 запослених и годишњим извозом од око милион евра, Ерчевићи су ипак принуђени да одбијају странце.

– Можемо да утростручимо извоз, јер се тржиште машиноградње у Немачкој мери силним милијардама евра. Ако од тог колача уграбите промил, ви сте затрпани послом. И то је моја филозофија када је Србија у питању, а не само моја компанија – објашњава седа глава фамилије. У његовим складиштима су делови за специјалне стругове намењени швајцарском партнеру, који ће их испоручити пакистанској армији. Делови из Обреновца се уграђују у велике обрадне центре америчког концерна са седам фабрика у Европи, а потом продају купцима као што су „Мерцедес” и „Волво”, а „нешто” отпадне и на авионскуиндустрију, попут „Ер баса”.

На први поглед, Ерчевић не би требало да има проблема, али он признаје да га нервира ноншаланција државе према привредницима попут њега. Пре неколико дана је био принуђен да одбије моћну аустријску компанију која уграђује бродске моторе. Посао стагнира, тврди Ерчевић, јер нема подршку банака и државе.

– Када је 2009. криза постала евидентна, једна од овдашњих банака с којима имамо кредитни аранжман, одмах нам је удвостручилакамату. И то уценом. Рекли су, вратите све одједном, или прихватите нове услове. То су услови у којима не може да се живи, а камоли послује. Често кажем да је банкарски систем крвоток привреде, али у нашем случају, крвоток припада странцима, а крв је наша. И они је цеде кад год хоће и колико хоће. При том, нико не може да ме оптужи да сам антиевропејац, јер ја сам већ члан ЕУ породице. Оно што банке нуде нису кредити, него зеленаштво, а држава се не понаша као партнер привреде, већ банака – истиче Ерчевић.

Нетипични привредник за српске услове, само једном је пробао да се обрати држави. Прошле године се пријавио надлежном министарству за малу бесповратну помоћ намењену малим и средњим предузећима.

– Одбили су нас „ладно”, без меморандума и печата. Тражио сам од њих да ми дају 10 првопласираних фирми које су добиле помоћ. И, од њих 10, само две се баве производњом. Све остале су дистрибутери стране робе. Зато сам престао да тражим било какву помоћ. Немам више времена да се тиме бавим – закључује Ерчевић.

А. А.

---------------------------------------

Мој први милион

За разлику од многих чланова пословне заједнице, Милоје Ерчевић нема проблем да каже како је зарадио свој први милион.

– Нисмо настали никаквом приватизацијом, већ тако што сам се 15 година бавио извозом робе српског металског комплекса. Али дошао сам у апсурдну ситуацију. Захтеви странаца су се повећавали, а овде је производња опадала, па само у Лола Корпорацију, са којом сам највише пословао, отишао по уговорену робу усред њиховог штрајка. Тада сам схватио да је најбоље да почнем сопствену производњу или баталим посао. И почео сам, пре три године, јер сам имао обезбеђено тржиште. Ипак, шест месеци нисам могао да спавам. Признајем да сам се плашио да уђем у авантуру, јер тако ја зовем сопствену производњу и извоз у Србији.