Kako su Erčevići ušli u EU

Miloje Erčević i njegovi sinovi Bojan i Marko ne ispunjavaju nikakve uslove Brisela.Ne popunjavaju upitnike, ne čekaju status kandidata i datum početka pregovora sa EU. U modernoj proizvodnoj hali,na obodu Obrenovca, oni su status članova evropske porodice stekli odavno. Tako što proizvode i izvoze.

– To je bio naš cilj i on je ostvaren – kaže pedesetšestogodišnji većinski vlasnik fabrike „Iva 28”, koji je po 10 odsto akcija podelio sinovima, diplomiranim mašinskim inženjerima Beogradskog univerziteta. Miloje Erčević je redak primerakposlovnog čoveka koji se,umesto trange-frange biznisa i lake zarade na brendiranim proizvodima, opredelio za proizvodnju složenih mašinskih komponenata. Izvozi 100 odsto proizvodnje u Nemačku, Švajcarsku i Austriju. Nijedan šraf nije prodao u Srbiji.

– Apsolutno ništa. Jedino što sam uskakao u pomoć nekim našim kompanijama čiji je pogon stao. To se nedavno desilo u FMP-u, zatim sam u dva navrata pomogao „Termometalu”, kako bi dovršili ugovoreni posao za izvoz – priča Erčević.

Pre nekoliko večeri, iz njegove fabrike su izašli poslednji komadi komponenata visoke preciznosti, koji se isporučuju nemačkom koncernu „Mag”, ali to nije kraj puta za proizvode iz Obrenovca. Njihovo konačno odredište je „Epl”, svetskilider u aj-ti tehnologiji. Ova multinacionalna korporacija gradi novu fabriku za proizvodnju „ajpod” i „ajfon” uređaja. Reč je o jednoj od najvećih investicija u svetu u oblasti aj-ti tehnologija. Samo za prvu fazu projekta,„Epl” je s nemačkim koncernom MAG ugovorio 100 specijalnih visokopreciznih obradnih centara. Za ove obradne centre važne komponente dolaze izObrenovca.

Sa 13 zaposlenih i godišnjim izvozom od oko milion evra, Erčevići su ipak prinuđeni da odbijaju strance.

– Možemo da utrostručimo izvoz, jer se tržište mašinogradnje u Nemačkoj meri silnim milijardama evra. Ako od tog kolača ugrabite promil, vi ste zatrpani poslom. I to je moja filozofija kada je Srbija u pitanju, a ne samo moja kompanija – objašnjava seda glava familije. U njegovim skladištima su delovi za specijalne strugove namenjeni švajcarskom partneru, koji će ih isporučiti pakistanskoj armiji. Delovi iz Obrenovca se ugrađuju u velike obradne centre američkog koncerna sa sedam fabrika u Evropi, a potom prodaju kupcima kao što su „Mercedes” i „Volvo”, a „nešto” otpadne i na avionskuindustriju, poput „Er basa”.

Na prvi pogled, Erčević ne bi trebalo da ima problema, ali on priznaje da ga nervira nonšalancija države prema privrednicima poput njega. Pre nekoliko dana je bio prinuđen da odbije moćnu austrijsku kompaniju koja ugrađuje brodske motore. Posao stagnira, tvrdi Erčević, jer nema podršku banaka i države.

– Kada je 2009. kriza postala evidentna, jedna od ovdašnjih banaka s kojima imamo kreditni aranžman, odmah nam je udvostručilakamatu. I to ucenom. Rekli su, vratite sve odjednom, ili prihvatite nove uslove. To su uslovi u kojima ne može da se živi, a kamoli posluje. Često kažem da je bankarski sistem krvotok privrede, ali u našem slučaju, krvotok pripada strancima, a krv je naša. I oni je cede kad god hoće i koliko hoće. Pri tom, niko ne može da me optuži da sam antievropejac, jer ja sam već član EU porodice. Ono što banke nude nisu krediti, nego zelenaštvo, a država se ne ponaša kao partner privrede, već banaka – ističe Erčević.

Netipični privrednik za srpske uslove, samo jednom je probao da se obrati državi. Prošle godine se prijavio nadležnom ministarstvu za malu bespovratnu pomoć namenjenu malim i srednjim preduzećima.

– Odbili su nas „ladno”, bez memoranduma i pečata. Tražio sam od njih da mi daju 10 prvoplasiranih firmi koje su dobile pomoć. I, od njih 10, samo dve se bave proizvodnjom. Sve ostale su distributeri strane robe. Zato sam prestao da tražim bilo kakvu pomoć. Nemam više vremena da se time bavim – zaključuje Erčević.

A. A.

---------------------------------------

Moj prvi milion

Za razliku od mnogih članova poslovne zajednice, Miloje Erčević nema problem da kaže kako je zaradio svoj prvi milion.

– Nismo nastali nikakvom privatizacijom, već tako što sam se 15 godina bavio izvozom robe srpskog metalskog kompleksa. Ali došao sam u apsurdnu situaciju. Zahtevi stranaca su se povećavali, a ovde je proizvodnja opadala, pa samo u Lola Korporaciju, sa kojom sam najviše poslovao, otišao po ugovorenu robu usred njihovog štrajka. Tada sam shvatio da je najbolje da počnem sopstvenu proizvodnju ili batalim posao. I počeo sam, pre tri godine, jer sam imao obezbeđeno tržište. Ipak, šest meseci nisam mogao da spavam. Priznajem da sam se plašio da uđem u avanturu, jer tako ja zovem sopstvenu proizvodnju i izvoz u Srbiji.