Интернет за дисиденте

Од нашег сталног дописника

Вашингтон – Интернет и његови комуникациони канали: Фејсбук, Твитер, блогови, електронска пошта, као и мобилна телефонија, били су моћно средство у организовању побуна против ауторитарних режима у још незавршеном „арапском пролећу”, али шта са ситуацијама када држава те комуникационе канале једноставно искључи, као што се то дешавало пред крај Мубаракове владавине у Египту и последњих дана у Сирији. У Стејт департменту мисле да постоји решење и за тај проблем. Оно гласи „Интернет у коферу”.

Друго име би могло да буде „Интернет за дисиденте”. Реч је о пројекту, чија је реализација увелико поодмакла и који подразумева да се релативно једноставним средствима противницима режима омогући да успоставе алтернативне интернет и мобилне мреже, које би им обезбедиле да остану повезани и наставе да мобилишу присталице.

Како пише „Њујорк тајмс”, прототип „Интернета у коферу” је већ направљен. Реч је о техничком уређају који лако може да се прокријумчари (могућност да се то обави путем „дипломатске поште” се не помиње) и кад једном стигне на одредиште, омогући бежичне комуникације на релативно широком простору са везом на глобалну рачунарску мрежу.

Стејт департмент примену овога види пре свега у земљама као што су Иран, Сирија и Либија, а подразумева се да може да буде употребљен свугде где се, како је образложено водећем америчком дневнику, „ускраћује елементарно људско право, право на комуникацију”.

Конкретан пројекат који се реализује у Вашингтону, централа америчке дипломатије финансира са два милиона долара, али „Њујорк тајмс” наводи да су, поврх тога, Стејт департмент и Пентагон досад инвестирали најмање 50 милиона за стварање алтернативних мрежа мобилне телефоније у Авганистану, користећи релејне станице подигнуте у заштићеним војним базама САД и савезника широм ове земље.

Разлог за то је што, иако је мрежа станица мобилне телефоније у Авганистану веома распрострањена, талибани имају начина да их искључе кад год им се прохте. То углавном чине током ноћи, како би спречили да информације о њиховим акцијама благовремено стигну до штабова западних савезника или авганистанских снага безбедности.

Једна од технологија која се такође разрађује јесте она која подразумева успостављање посебне мреже уз помоћ дисидентских мобилних телефона, при чему се њихова међусобна веза успоставља коришћењем опције „блутут”, када ови уређаји међусобно размењују податке без коришћења базних станица. Тиме се властима онемогућава да ове комуникације контролишу или их блокирају.

Стејт департмент ће до краја ове године у пројекте ове врсте уложити око 70 милиона долара, при чему се званично наглашава да је циљ тог подухвата унапређивање слободе говора и људских права као таквих, а не да је средство за дестабилизацију конкретних режима.

--------------------------------------------------------

Сиријска блогерка – Американац

Вашингтон – Амина Араф, блогерка и „твитерка” која ја је својим описима бруталности сиријског режима у обрачуну са демонстрантима, постала глобална медијска сензација, није ни Сиријка, ни жена (нити „геј”, како се представљало) – већ 40-годишњи Американац из Џорџије.

Реч је Тому Мекмастеру, блискоисточном мировном активисти, који је интернет идентитет „лезбејке која је пола Сиријка, пола Американка” одржавао неколико година. Он се, на студијама на Единбург универзитету у Шкотској и после признања да је аутор ове преваре, јавно извинио, уз објашњење да „иако је лик био измишљен, чињенице изнете у блогу су веродостојне и пружају праву слику збивања у Сирији”.

Прву сумњу у постојање Амине Араф изнели су сиријски извори америчком Националном јавног радију, чији је новинар потом на адресе свих 48.000 њених следбеника на Твитеру послао питање да ли ју је неко од њих лично упознао или с њом разговарао телефоном. Нико није одговорио потврдно.