Internet za disidente

Od našeg stalnog dopisnika

Vašington – Internet i njegovi komunikacioni kanali: Fejsbuk, Tviter, blogovi, elektronska pošta, kao i mobilna telefonija, bili su moćno sredstvo u organizovanju pobuna protiv autoritarnih režima u još nezavršenom „arapskom proleću”, ali šta sa situacijama kada država te komunikacione kanale jednostavno isključi, kao što se to dešavalo pred kraj Mubarakove vladavine u Egiptu i poslednjih dana u Siriji. U Stejt departmentu misle da postoji rešenje i za taj problem. Ono glasi „Internet u koferu”.

Drugo ime bi moglo da bude „Internet za disidente”. Reč je o projektu, čija je realizacija uveliko poodmakla i koji podrazumeva da se relativno jednostavnim sredstvima protivnicima režima omogući da uspostave alternativne internet i mobilne mreže, koje bi im obezbedile da ostanu povezani i nastave da mobilišu pristalice.

Kako piše „Njujork tajms”, prototip „Interneta u koferu” je već napravljen. Reč je o tehničkom uređaju koji lako može da se prokrijumčari (mogućnost da se to obavi putem „diplomatske pošte” se ne pominje) i kad jednom stigne na odredište, omogući bežične komunikacije na relativno širokom prostoru sa vezom na globalnu računarsku mrežu.

Stejt department primenu ovoga vidi pre svega u zemljama kao što su Iran, Sirija i Libija, a podrazumeva se da može da bude upotrebljen svugde gde se, kako je obrazloženo vodećem američkom dnevniku, „uskraćuje elementarno ljudsko pravo, pravo na komunikaciju”.

Konkretan projekat koji se realizuje u Vašingtonu, centrala američke diplomatije finansira sa dva miliona dolara, ali „Njujork tajms” navodi da su, povrh toga, Stejt department i Pentagon dosad investirali najmanje 50 miliona za stvaranje alternativnih mreža mobilne telefonije u Avganistanu, koristeći relejne stanice podignute u zaštićenim vojnim bazama SAD i saveznika širom ove zemlje.

Razlog za to je što, iako je mreža stanica mobilne telefonije u Avganistanu veoma rasprostranjena, talibani imaju načina da ih isključe kad god im se prohte. To uglavnom čine tokom noći, kako bi sprečili da informacije o njihovim akcijama blagovremeno stignu do štabova zapadnih saveznika ili avganistanskih snaga bezbednosti.

Jedna od tehnologija koja se takođe razrađuje jeste ona koja podrazumeva uspostavljanje posebne mreže uz pomoć disidentskih mobilnih telefona, pri čemu se njihova međusobna veza uspostavlja korišćenjem opcije „blutut”, kada ovi uređaji međusobno razmenjuju podatke bez korišćenja baznih stanica. Time se vlastima onemogućava da ove komunikacije kontrolišu ili ih blokiraju.

Stejt department će do kraja ove godine u projekte ove vrste uložiti oko 70 miliona dolara, pri čemu se zvanično naglašava da je cilj tog poduhvata unapređivanje slobode govora i ljudskih prava kao takvih, a ne da je sredstvo za destabilizaciju konkretnih režima.

--------------------------------------------------------

Sirijska blogerka – Amerikanac

Vašington – Amina Araf, blogerka i „tviterka” koja ja je svojim opisima brutalnosti sirijskog režima u obračunu sa demonstrantima, postala globalna medijska senzacija, nije ni Sirijka, ni žena (niti „gej”, kako se predstavljalo) – već 40-godišnji Amerikanac iz Džordžije.

Reč je Tomu Mekmasteru, bliskoistočnom mirovnom aktivisti, koji je internet identitet „lezbejke koja je pola Sirijka, pola Amerikanka” održavao nekoliko godina. On se, na studijama na Edinburg univerzitetu u Škotskoj i posle priznanja da je autor ove prevare, javno izvinio, uz objašnjenje da „iako je lik bio izmišljen, činjenice iznete u blogu su verodostojne i pružaju pravu sliku zbivanja u Siriji”.

Prvu sumnju u postojanje Amine Araf izneli su sirijski izvori američkom Nacionalnom javnog radiju, čiji je novinar potom na adrese svih 48.000 njenih sledbenika na Tviteru poslao pitanje da li ju je neko od njih lično upoznao ili s njom razgovarao telefonom. Niko nije odgovorio potvrdno.