Како се ковала бронза

Када је наша мушка репрезентација у одбојци истовремено била и на Олимпу (олимпијски победник из Сиднеја 2000) и на Мон Блану (европски првак из Остраве 2001), одбојкашка организација је почела да планира и женско чедо. Узлет одбојкашица убрзо се видео голим оком.

Финала за државног првака 2002. и 2003. између Црвене звезде и Јединства пратиле су крцате трибине у београдским "Шумицама" и ужичком "Великом парку". Биле су то незаборавне приредбе из којих су одбојкашки људи наслутили бронзану медаљу са тек завршеног Петнаестог светског првенства.

Корени подвига у Јапану пуштени су, дакле, у домаћем првенству. Из тог мајдана добијена је срж репрезентације која је у поход међу велесиле кренула квалификација за Европско првенство у Турској 2003. На првом турниру, у Нанту 2002, "плаве" су савладале домаћина и Грчку, а изгубиле су од Холандије. За одлучујућа надметања с истим противницима идуће године у Београду стекле су капитал од пет бодова па су им биле неопходне још две победе за пласман међу 12 најбољих европских екипа.

То што се играло пред домаћом публиком није их оковало грчом. Напротив, још више је оснажило нашу репрезентацију да свима узме меру и избори се за Првенство Старог континента први пут после 12 година. 

Занимање које је пратило утакмице "плавих" на Бањици, благонаклоност јавности према њима и задовољство због њиховог успеха подсећало је на доба када су одбојкаши почели да крче пут ка врху. Знало се, наравно, да су одбојкашице још далеко од медаље, али предосећај није варао. Зарад стратешког циља да и женска екипа стане на браник угледа наше одбојке, посвећена јој је пажња колико и мушком тиму којим смо се увелико поносили. 

"Плаве" (међу "бронзанима" из Јапана играле Ранковићева, Ђерисило, Спасојевичева, Симаничева и Николићева) отишле су у Турску са жељом да буду истинско откриће на међународној сцени, али се нису прославиле. У групи у којој су између осталих били домаћин и троструки узастопни првак Русија оствариле су само једну победу, недовољну да оду у разигравање за пласман од 5. до 8. места што им је био циљ. Покосио их је и вирус (повишена температура, дијареја, дехидрација), а с таквим здравственим невољама соучили су се и други. Тренер Зоран Терзић је тада овако прокоментарисао учинак "плавих":

– Сви сматрамо да смо могли више, али не очајавамо. Овог пута је испало како је испало, али сам убеђен да ће идући пут резултат да буде много бољи.

Охрабрење је била титула првака Европе које су у Хрватској те године освојиле кадеткиње (у тој екипи играла је данашња сениорска репрезентативка Весовићева). "Плаве" су начиниле помак већ на следећем Европском првенству, лане у Хрватској. Биле су седме, а у мечу за то место савладале су домаћина.

Из млађих категорија је стигао још један подстицај да се истраје ка медаљи планираној на Европском првенству у Белгији и Луксембургу 2007. Јуниорке су постале вицешампиони света (Бракочевићева).