Нема више преко реда

Намером да приступи Европској унији, Србија се унапред сагласила с тим да прихвати сва техничка правила клуба у који жели да се учлани, односно да пренесе у свој правни систем десетине хиљада прописа и стандарда, углавном у домену тржишне регулативе. С проширењем надлежности ЕУ, то прилагођавање постаје неопходно и у бројним осетљивим нетржишним доменима, од спољне до монетарне политике, али то је чињеница која је била опште позната када смо доносили одлуку о почетку процеса европске интеграције. Међутим, морамо имати у виду и то да је ЕУ, од Мастрихтшког споразума из 1992. године, такође, и политичка заједница, тако да постоје и многи политички критеријуми за нове чланице, који често нису прецизно дефинисани и могу различито да се примењују у различитим контекстима. Због чега нам се чини да је политичко условљавање у случају Србије израженије него приликом ранијих проширења ЕУ? Постоје најмање три разлога.

Први разлог је у томе што су земље средње Европе преговарале с политичком заједницом која је имала 15 чланица, док ће Србија преговарати са унијом од 28 или 29 држава. Већи број чланица значи и већи ризик да нека од њих постави одређени билатерални политички проблем као услов за даљу интеграцију, поготово имајући у виду да су последњи таласи проширења довели у ЕУ релативно сиромашне државе које немају много могућности да утичу на друге државе осим преко условљавања у процесу европских интеграција. У том смислу, илустративни примери су наши проблеми с Пољском или Румунијом, у вези с ратификацијом Споразума о стабилизацији и придруживању.

Други разлог јесте различит амбијент за преговоре о приступању држава средње Европе некад, и западног Балкана данас. Велико проширење из 2004. године било је стимулисано идеолошким и емотивним набојем, јер је симболично давало одговор на питање да ли ће се Европа коначно ујединити, или ће се развијати у правцу концентричних кругова. Још деведесетих година прошлог века озбиљно се размишљало о конфедерацији старе и нове Европе, или о привилегованом партнерству с бившим комунистичким државама, пре него што је превагу однела идеја о пуној интеграцији. Проширење на Балкан не доноси одговоре на тако крупна политичка питања, иако су сви свесни да он не може остати изван ЕУ, а, такође, нема ни те симболичне равни која би мотивисала и убрзавала интеграцију.

Западни Балкан се посматра као простор који прво треба стабилизовати и прекомпоновати пре пуне интеграције. Пуна интеграција ће доћи само у оптималном политичком контексту, па уласка преко реда због нпр. неких геополитичких разлога више неће бити. Не заборавимо да је Хрватска држава која је најдуже водила формалне преговоре о чланству (шест година), који су чак били суспендовани током 11 месеци због територијалног спора са Словенијом. Македонија као држава кандидат већ шест година не може да почне преговоре о чланству због спора око имена са Грчком. Србија, дакле, није посебан случај, већ само дели судбину региона који је почетком деведесетих година промашио сусрет са историјом. Уместо да будемо фрустрирани што више нисмо главна тема европске политике, треба рационално да посматрамо приступање ЕУ као важну мисију у нашем интересу, која додуше не може више сама по себи да инспирише становништво.

Трећи разлог због којег осећамо елементе условљавања је питање Косова и Метохије. Извесно је да без договора око институционалног аранжмана између Београда и Приштине Србија неће моћи приступити ЕУ, као и да су неке државе, спонзори независности Косова, у искушењу да процес европске интеграције искористе као средство притиска на Београд. За разлику од Кипра, који је примљен у ЕУ између осталог да би представљао средство за успоравање преговора о чланству са Турском, територијални спорови на Балкану неће бити толерисани. Одговор Београда мора бити и агресивнија проевропска политика и нове идеје у вези са Косовом, које ће му потврдити функционалну самосталност, али неће подразумевати признање.

Србија мора да буде свесна да ће пут до чланства бити посут и трњем, али да ће на крају заузети место у породици европских народа које јој историјски припада. Нико не може да оспори цивилизацијско право Србије да чини конститутивни део уједињене Европе, нити да оспори логику да ће Србија као чланица бити политички утицајнија и економски стабилнија. На нама је да процес европских интеграција искористимо на најбољи могући начин, а да нузпојаве попут политичких притисака сведемо на најмањи могући ниво.