И коње убијају, зар не

Укућани нисте успешно извршили задатак и "Велики брат" је одлучио да вам буџет за следећу седмицу умањи за четрдесет одсто. То је казна зато што сте у паради мажореткиња направили пет грешака и због тога ћете наредне недеље јести хлеб, кромпир и пржена јаја.
Суровост коју илуструју ове речи и на коју беспоговорно пристају станари куће "Великог брата" тешко се може довести у везу са традиционалним српским инатом и слободарским духом. Пркоса, супротстављања неправди и одбијања понижавајућих наредби, особених за српске мушкарце, у овој симулацији стварности нема, напротив, траже се безусловна послушност и понизност, јер кажњава се свако противљење вољи "Великог брата".

Шта ове мушкарце нагони да свој интимни живот открију милионима гледалаца, да погазе своју људску част и достојанство, остаће тајна за многе од нас. Неко би могао рећи да постоји стотину хиљада добрих разлога, али питања, која и после таквог одговора остају, јесу колико у Србији данас вреди слобода и може ли се баш све купити новцем?

– Ова појава забавног карактера има за сврху да одвуче велики део популације од њихових живота и свакодневних проблема. Моје терапеутско искуство говори да већина становништва наше земље има утисак да своје животе не држи под сопственом контролом и то би могао бити један од разлога због којег се људи толико занимају за дешавања у "Великом брату" – сматра др Ивана Алексић, неуропсихијатар и истиче да је избегавање личне одговорности на нивоу нације доминантна појава.

Брз пут ка слави је у Србији, још од деведесетих, животни сан младих мушкараца (и не само њих) и порив за учешће у овој емисији можда се крије иза чињенице да станари куће Великог брата добијају медијску пажњу коју својим квалитетима иначе не заслужују. Мирослав Мики Ђуричић, бивши станар куће "Великог брата", постао је својеврсна медијска икона и са насловних страница потиснуо је политичаре и естрадне уметнике. Да није било овог "ријалити шоуа" у томе сигурно не би успео.

– Тај момак је можда и поступио зрело, он је схватио да му популарност не значи ништа, јер себе доживљава као доброг и вредног човек без обзира на то да ли је на телевизији или не. Самозаљубљеност код њега није прешла умерене оквире, али се код других учесника може говорити о потреби за егзибиционизмом, личној несигурности и потреби за доказивањем – напомиње Алексићева.

Она сматра и да је културолошки ниво у Србији прилично низак.

– Можемо говорити о високом котирању социјалних стереотипа код нас и о постојању "паланачког менталитета". Имала сам прилику да гледам хрватску верзију "Великог брата" у којем се људи понашају знатно природније од овдашњих који "позирају" као да непрестано воде рачуна о томе "шта ће свет рећи" – истакла је Алексићева и закључила – "Шта ја ту могу, то је јаче од мене", фраза је коју у свом послу чујем често, иза ње се заправо крије неспремност за преузимање одговорности и за суочавање са самим собом.