Гараво лице среће

Нешто Синиша упорно понавља, али ветар носи глас. Публика је попунила партер убеђена у наше самоубилачке намере.
– Пази – напокон је ветар нанео ка нама Синишин збор. Још да човек може да се приграби за реч, па и нека корист од упозорења, али овако...
Нимало поетично јутро гледајући овако, са стрмог крова седмоспратнице. Град је "обрастао" у антене и димњаке. Згасле, углавном.
– Молим вас корак по корак – ето Синише опет. Лако је њему. На црепу је свој на своме. Димничар. Силом прилика увек нешто ближи Богу од осталих. Ваљда га због тога тако брижно чува. Питање је: ко нас натера у ову "параглајдинг" зону?! Ево и збуњених голубова. Поседали на окна и чекају да ове смешне, трапаве, двоножне "тице" заврше свој сулуди плес.
– Ма какав страх. Страх је лош савезник у овом послу. Опрез је нешто друго. Он је наш сабрат, мада... џаба понекад и то – вели, сасвим помирен са извесношћу неизвесног, када год крочи на неки од београдских кровова. Није њему, Синиши Теодосину, превише година, па да с таквим миром прихвата могућност сурове судбине. Али опет, посао му је управо такав да га једино та беспоговорна помиреност држи подаље од невоља.
– Што наш народ каже – нема смрти без судњега дана. Ево ти судбине мог колеге, пријатеља, искусног димничара: ноћ, зима, попео се злосрећник на кров оне зграде тамо, код Железничке станице, а по крову, као за инат, некакво проклето уље. Покрило све. Све се стопило у исту раван. Све је изгледало као чврста површина. Један погрешан корак и суновратио се мученик низ стакларник зграде. Жена и двоје мале деце су га чекали да се врати са те смене, али... – као да се љутну на мисао што га вазда окрене ка том проклетом крову о којем збори, стресе Синиша с усана задње слово о томе и обори поглед. Чудно је кад димничар то учини. Путује и путује поглед као да у бездан пропада. Никако да безгласно тресне о земљу...

– Али и поред свега, много, заиста много волим овај посао. А почео сам као веома млад. Са тек навршених шеснаест година, када ми је више до игре било, али је страшна породична трагедија тада уредила мој пут, наметнула ми улогу хранитеља куће и попела ме на београдске кровове. И ево данас, две и по деценије касније, нема те силе ни такве понуде која би ме натерала да мењам занимање. Који још еснаф може да се похвали да је увек и свугде радо виђен? Коме се то људи силно обрадују и када се ничему другом обрадовали не би? Само димничарима, ето коме! За све ове године рада ни на шта друго нисам наилазио осим на – осмех. Људи још само у димничаре верују да доносе срећу. Тако је било и тако ће бити – као да се пролило из њега, разбаца наш димничар намах ту гареж са пређашње приче и растрча се по питком казивању.

– Не могу ти описати тај диван осећај кад идем улицом и знам да ме сви добронамерно гледају. Нека је то само стогодишње празноверје људи, али волим ту мисао да сам некоме улепшао дан само зато што је видео димничара и зауставио ме да ми додирне дугме. Веруј ми, зову ме у предузећа, вртиће, школе... да прошетам кроз њихове зграде првог дана нове године и донесем им срећу. Ево, скоро ми је у кафићу пришла једна девојка и питала може ли да ишчупа једну длачицу из ове сироте четке. Наравно, рекао сам јој и посаветовао је да, ако то чини због неке неузвраћене љубави, нека је стави у недра. Погледала ме је тако убеђена да мора бити тачно, ако то димничар каже и учинила управо то. Спустила је у недра, пуна наде да ће од тог тренутка нестати сви њени љубавни јади – стаде, кол`ко да речју не срља пред сунцем које се тек трагом пресамитило врхом значке на његовим прсима, па настави баш о њој. О том малом, златножутом железном белегу.

– Мислио сам да је никада, никоме не бих дао, јер се ова значка не добија уз униформу већ и те како заслужује, све до једног јутра, пре неку годину... Зауставио је момак аутомобил насред улице истрчао из њих и пришао ми. "Молим те, молим те дај ми ту значку", понављао је не дајући ми да дођем до речи. Покушао сам да му објасним шта мени и димничарима уопште она значи, али је он, као да ме не чује, понављао, изнова и изнова, једно те исто. Онда ме је у тренутку пресекао рекавши: "Дете су ми управо увели у операциону салу, молим те дај ми је, њему за срећу..." Како је то изговорио, тако сам скинуо целу јакну и рекао – џаба ми била и значка и све. Ако је за то, за здравље детета носи је са све јакном. Скаменио сам се и ћутао. Бог ми је сведок да сам тада као никада пре пожелео да су сва веровања о димничарима и срећи, тачна. Тада се и он, ваљда одушевљен мојим гестом, предомислио и узео, као и многи, длачицу из четке. Ваљда му је помогла. Надам се. Хоћу да мислим да јесте – сад наста она празнина коју нанесу усковитлане мисли и осећања, а речи јој не могу ништа.

Усидрио се Београд крововима за небеса и ћути са нама. Под нама. Исти они голубови још дремају на окнима. Удари ветар, ал` све ређе. Нема овде више речи у које би безобзирно упадао. Још нема никаквог гласа о оном давно обореном погледу. Сачекаће Синиша још мало. Овде на крову. Можда му танки, мирисни димови – нешто, однекуд јаве...