Поглед дигиталних икона

Уколико се вечерас, око 20.00 сати, будете налазили у Кнез-Михаиловој, у близини Калемегдана и Париске улице, свратите у Салон музеја савремене уметности. Бићете у прилици да присуствујете несвакидашњем перформансу и интригантној аудиовизуелној инсталацији под називом „У Таворској сенци”, чије мозаички повезане градивне елементе уметничком интервенцијом спаја Томас Кенер, познат домаћој публици по вишеструком учешћу на фестивалу електронске музике „Dis-patch”.

Поставка, отворена до 10. јула, која се налази у потпуно мрачној просторији, слојевита је и комплексна – састоји се од дигиталних снимака одабраних православних икона из збирке Музеја икона у Реклингхаузену (иначе једне од највећих тога типа на Западу), оне се анимирају компјутерски и изгледају, с једва приметним покретима, као да су живе иако су статичне, док подлогу чине звуци преузети из Београда и његове околине и делови интервјуа које је аутор водио са мештанима о страху, мраку, срећи, самоћи, животу... Ако имате стрпљења, како каже Кенер, да се унутра довољно дуго задржите, у једном моменту имаћете утисак да сви ликови истовремено, где год стајали у просторији, гледају право у вас. И ту почиње прича.

– Моја дела су једноставна и јасна, али им није лако прићи, јер је за то потребно стрпљење, а људи су навикли да им се све објасни одједном. Физичко и духовно време лабаво су повезани. Читаво поподне са пријатељима може проћи док трепнеш, али десет минута испита на којем не знаш питања може да изгледа као да траје вечно. Шта је са оним минутима мањка или вишка, шта се у човеку и његовој души дешава у том изгубљеном времену? То је питање!

Идеја за изложбу, чији назив потиче од назива за опис светлости која обасјава сликовни простор на икони, а који је у вези са гором Тавор, где су по библијском легендама три апостола присуствовала Исусовом преображењу у светлост, родила се пре осам година, када је Кенер први пут посетио једну православну цркву – Цркву светог Марка у Београду. Њена естетика га је заинтригирала. Иконе такође.

– У овом конкретном случају желео сам да истакнем трансформацију обичног човека у светог. Иконе сам очовечио, учинио живим. Да бих навео посетиоце да се запитају који је то тренутак када обичан човек постаје свет? Шта се дешава у том моменту? И где смо ми у односу на њега? Уз то, иконе су из давнина, а звуци из садашњости. Тако сам повезао један простор и време са другим, док посетилац сам ствара трећи простор и време. Сопствени.

Наш саговорник констатовао је у каталогу изложбе: „Сасвим је очигледно да покушавам да радим насупрот инфлацији. Зато се у сваком делу бавим и распоном пажње, тако што дајем слици и звуку простор који заслужују.” То је можда и део одговора на питање зашто је музика која прати визуелни садржај сведена.

– Служим се „малим”, „начутим” и веома тихим звуцима. Волим мале ствари и мислим да је важно тражити лепоту у ситуацијама које се обично не сматрају лепим. И минимализам и максимализам могу да послуже сврси. Недостатак новца често нас упућује на минимализам. Што и није страшно. Јер, разлика у квалитету не постоји, постоји само ваше умеће да и на тај начин извучете есенцију.

Овај мултимедијални уметник, који је похађао Музички колеџ у Дортмунду, за потребе Лувра компоновао музику за десетак немих филмова и добио бројне награде на међународним филмским фестивалима, није до краја желео да открије шта ће се тачно дешавати на вечерашњем перформансу – облику изражавања који је за њега иначе највећи изазов. Изложба ће бити почетна тачка својеврсног концерта и све ће се дешавати у мистичном полумраку Салона. Остало је на вама.