Нико не зна колико има деце просјака

Радни дан осмогодишњег Новосађанина Дејана не почиње паковањем књига за школу. Малом Дејану је сваки дан исти – и лети и зими, он уместо у реду за ужину, стоји испружене руке на новосадским улицама. За хлеб себи и својој, како каже, болесној мајци, зарађује просећи и то од ујутру до увече.

– Не идем у школу, а баш бих волео. Шта да радим, мора се овако... Немају сви среће у животу – са невероватном зрелошћу за своје године закључује Дејан.

Неко, како каже, мора да зарађује. Мајка му је, објашњава, тешко болесна и она не може да им обезбеди егзистенцију, отац их је давно напустио, а кирија и рачуни стижу сваког месеца – без дана закашњења.

Ни он ни његова мајка не успевају да добију социјалну помоћ, иако живе у тешким условима.

И судбина Елвиса (20) из Београда је слична. Његову ситуацију додатно отежава и чињеница што је, због церебралне парализе, везан за инвалидска колица. На београдским улицама, када је „дан добар” заради до 500 динара, али како каже, то није живот.

– Све радим сам – перем веш, спремам храну... Ја овакав... И нико ми не помаже – каже Елвис који, такође, није ишао у школу.

Обраћао се, каже, свима који би могли да му помогну, али још није успео да реши ниједан проблем.

– Скупљао сам документа, лекарске налазе, али изгледа да нисам довољно болестан. Кажу, за та колица, каква су мени потребна, морам да будем још болеснији – разочарано, али и даље кроз осмех прича наш саговорник, показујући деформисане ноге.

Елвис каже да је једину конкретну помоћ добио у свратишту где, може да се окупа, да једе... И онда опет на улицу. Трајно решење за своју очигледно тешку ситуацију не види.

Трагом потресних исповести ових, за институције, али и већину пролазника невидљивих људи, обратили смо се Министарству за рад и социјалну политику. Иако смо од запослених у овој институцији сазнали да званична државна стратегија за решавање проблема просјачења, а посебно када је реч о деци и старим лицима не постоји, одговоре на конкретна питања да ли уопште постоји било каква евиденција о броју деце у Београду и Србији која су препуштена улици, нисмо добили.

Са друге стране у Прихватилишту и Прихватној станици за децу Београд, које малишани са улице доживљавају као уточиште, кажу да је током 2009. године у ову установу доведено тридесетседморо деце, док је током 2010. спас од суморне свакодневице код њих пронашло 26 малишана.

– Међутим стварна бројка је прикривена. Већина деце долази са удруженим проблемима. Дете направи кривично дело крађе, али уједно и проси, скита, жртва је трговине људима, или зависник од психоактивних супстанци, те је просјачење пропратна појава неког главног проблема – каже за „Политику” Марија Грбић, социјална радница из овог београдског прихватилишта, додајући да је
за већину деце просјачење извор егзистенције, а неретко их родитељи злоупотребљавају, јер деца која просе изазивају сажаљење код људи и зараде већу суму новца коју дају родитељима.

– Реч је о деци која долазе из маргинализованих породица, припадају нижим социјалним групама, живе у лошим социјалним, економским и културним условима. Маргинализација се управо и испољава кроз зависност од других – објашњава наша саговорница напомињући да се деца и млади, одмах по пријему уводе у систем.

– Примећено је да већина деце није уписана у матичну књигу рођених, што је још један од низа проблема са којима се сусрећемо, а који представљају плодно тле за злоупотребу деце у разне сврхе – истиче Грбићева.

Циљ ове установе је да се, у сарадњи са Центром за социјални рад иНВО,, Праксис” деца упишу у матичне књиге, како би могла да остварују своја права и постану корисни чланови друштва.

– Такође, неопходно је увести малишане у организовани начин живота хигијенске, радне активности, обезбедити им редовну и квалитетну исхрану и здравствену заштиту и укључити их у образовни процес, односно професионално оспособити – објашњава наша саговорница.