Кад више нисте власт, дође по вас Хаг

Од нашег специјалног извештача

Фрови, новембра – Железничка станица у правој пустари, дрвене кућице, тек понека зидана, једна улица с два ресторана брзе хране које држе Турци, хотел с директним погледом на возове који пролазе, а чији власник Грк стално уздише за топлим југом – то је градић Фрови неких 200 километара западно од Стокхолма. Десет километара северније од Фровија, усред равнице на обали мочваре обрасле трстиком и грањем, налази се најстрожи женски криминалистички затвор у Шведској, Хинсеберг.

Два реда жице високе преко четири метра, комплекс зграда с чудним распоредом, камере и рефлектори, мала капија, па нека врста преддворишта, такође у жици, пријавница и прва соба где су ме закључали. Ту сам у посебну касету одложио све оне ствари које ми нису потребне у обављању новинарског посла. Следио је детектор–преглед на метале и улазак у другу просторију где су ме опет закључали. После неколико минута придружио ми се преводилац са српског језика на шведски, господин Идриз Сахити, рођен на Космету, у Србици. Управник затвора, господин Карл Андерс Лонберг, ангажовао га је да му симултано преводи све оно што ћу питати затвореницу под бројем КВВ-56, некадашњу председницу Републике Српске госпођу Биљану Плавшић.

После упознавања са иначе врло љубазним управником Лонбергом, прешли смо у трећу просторију с једним сточићем, две фотеље, малом чајном кухињом и кухињским столом с четири дрвене столице.

Убрзо затим, жене чувари довеле су Биљану Плавшић. У тамноплавим, радничким панталонама, белој мајици и затворској тамнозеленој јакни на којој је исписан њен затворенички број, госпођа Плавшић је уморно села на фотељу и понудила ме чоколадицом у име добродошлице.

"Ето, после месец дана да опет седнем на нормалну столицу, код мене у просторији све је од дрвета", рекла је смешећи се.

Физички не изгледа лоше, иако делује уморно, али јој је зато мисао брза и концизна.

Управник је пожурио да нам скува кафу, Идриз је отворио блок за писање.

.Госпођо Плавшић, како Вам је овде у Хинсебергу, какви су услови живота у овом затвору с обзиром на то да имате 76 година?

– Смештај није лош, имам своју собу с телевизором, али ипак нисам задовољна условима у затвору. Но, ови људи овде, мислим управа затвора није крива за то. Питала сам судије у Хагу, када су ме из Шведске привели по обавезујућем позиву суда у случају Момчила Крајишника, дакле када сам рекла да нисам добровољно дошла, питала сам их да ли знају куда све шаљу људе после суђења у Хагу? Чак и нацистички ратни злочинци после пресуда у Нирнбергу нису смештани у затворе са криминалцима и проституткама. Овде сам у затвору, нас је 11 у одељењу, са женама криминалцима, убицама, проституткама и дилерима дроге. Под крај живота упознала сам дно живота. Ја сам професор универзитета, научни радник, а око мене људи имају изграђене механизме преживљавања. Ја те механизме препознајем, али они се не уче у позним годинама. Доживела сам да ми пљују у храну, да ме физички нападну током оних сат времена шетње по дворишту, да ми се изазивачки препрече на стази којом идем. Шта треба, да се тучем са дрогерашицама и убицама које вичу да су Ал каида и да ће ме убити? Овде се ни причестити не могу, наш свештеник ни кашику вина није могао да унесе. Када сам дошла овде на силу су стргли одећу са мене, јер немам право на сопствену одећу. Шведски закон је врло строг.

.Да ли Вас медији опседају за интервјуе?

– Тренутно имам око 150 захтева светских редакција ради интервјуа и све сам их одбила, наравно, осим "Политике". Огорчена сам на медије јер њима могу и да захвалим за мојих 11 година пресуде.

.Како то мислите?

–  Један од три најјача аргумента у Хагу против мене јесте фотографија на којој се ја поздрављам са Арканом у Бијељини и љубим се са њим. Прво, ја пре тога нисам ни познавала Аркана, нисам знала је ли то име или надимак. Друго, Аркан је на моју телефонску молбу ослободио у Бијељини заробљеног министра одбране БиХ, Јерка Дока, иначе Хрвата, потпредседника владе Симовића и члана Председништва БиХ Фикрета Абдића. Ја сам Аркана молила да их пусти и када сам стигла у Бијељину да их преузмем упознала сам Аркана и поздравила се са њим на српски начин, пољубивши се три пута. Јерко Доко је хтео о томе, мени у прилог, да сведочи у Хагу, али нисам хтела тај процес, немам снаге за то. И сада је тај снимак пољупца три пута доказ моје кривице. Други је аргумент против мене био интервју новинарке Весне Поповић, интервју који уопште нисам ауторизовала и где је много тога измишљено. Имам и њену каснију изјаву тужилаштву. И, као треће, против мене су у Хагу приказали видео-снимак са заседања Скупштине БиХ пре почетка рата. Говорио је Алија Изетбеговић о томе да је већински народ у БиХ муслимански и да ће, ако не буде по његовој вољи, бити рата. Ја седим у првом реду и слушам како Радован Караџић са говорнице одговара и упозорава странку СДА и Алију Изетбеговића да ће, ако дође до изласка БиХ из Југославије и рата, муслимани највише страдати. У Хагу су ми рекли да сам морала одмах да изађем из скупштинске сале и оградим се од те изјаве Караџића.

.У јавности постоји дилема око Вашег признања кривице. Шта сте Ви, заправо, признали? 

– У Хагу можете бити сведок тужилаштва, одбране и сведок суда када вас он позове да нешто објасните, као што је мене позвао у случају Крајишника. Ако се не одазовете следи вам казна од седам година затвора. Тражила сам да мој исказ у случају Крајишника буде јаван. Нисам сведочила против Милошевића, нисам сведочила ни против кога. Моје признање кривице само је моја кривица, а најмање кривица српског народа. Признала сам оно о чему су писале све новине, оно што су многи знали, али на жалост не и ја. Кривица је моја зато што сам била члан Председништва РС, а дешавале су се ружне ствари. За тај период за који сам оптужена и осуђена, у то време, бавила сам се искључиво хуманитарним радом и избеглицама. Једном када сам чула за логоре у којима муслимани држе Србе, упитала сам Караџића: "Радоване, не дај Боже да и ми то радимо". Ништа ми није одговорио, а ја нисам била човек од поверења ни Караџића, ни Крајишника, ни Милошевића. Највећи злочин учинила сам према себи јер сам им веровала. Касније, када сам прешла у Бањалуку, почела сам да сазнајем за многе ствари. Питала сам људе шта су то Омарска и Кератерм. Звала сам уредника "Независних новина" Жељка Копању, чији је лист почео да пише о тим стварима, питала сам га је ли све то проверио. Он ми је одговорио да је све то тачно. И убрзо је у атентату изгубио ноге.

наставак у тексту испод