Срби и ратни заробљеници

Приближава се суморна годишњица масакра у Сребреници. Људи који су одговорни за то злодело нису могли да подаре већи поклон свима који су Србима радили о глави.

Сваки напад на Србе правдан је „спречавањем нових Сребреница”. Американци су учешће у етничком чишћењу Крајине правдали бригом да се у бихаћком џепу не понови Сребреница.

Исти аргумент је употребљен да се Србија разара 1999. године. А да не помињемо расистичка колективна оптуживања Срба за геноцид, која се шире на читаву српску историју.

У новијој историји, Срби су прве заробљенике задобили за време Првог српског устанка. Долази и до недела. Сулејман паша, коме је прво обећан сигуран излазак из Београда, 1807. године је убијен са пратњом (то je учиниo Вуле Илић, задужен за његову пратњу), што је покренуло покољ многих мушких глава у Београду. Жене и деца су поштеђени, али делом су преведени на хришћанство. Највећи насилници су биле нерегуларне трупе (бећари Милоја Петровића). Турци су вишеструко узвратили у похари Србије 1813. године, која је по суровости, према речима западних посматрача, превазишла све дотад виђено.

За разлику од првог, кнез Милош у Другом српском устанку обуздава понашање ове врсте и контролише своје потчињене. Знајући да ће морати да преговара са Турцима, као и да живи поред њих и са њима, показује велику обазривост према заробљеницима. Михаило Гавриловић пише како су после пада Чачка, чачански Турци кренули да беже, а Срби да их заробљавају и убијају.
Онда се умешао Милош: „Тако Милош искупи све турско робље, под оне шаторе, постави страже и нареди да се с турским рањеницима поступа као и са српским”.

„Муке овакве и безбројна страдања”, говорио је Милош робљу, „нит’ је заслужила српска ни турска сиротиња, а ви ћете још сутра у свој род и место бити отправљени; а ја гоним само зулум и зулумћаре...” Послао је поруку у Ужице: „Ево како вам шаљем ваше робље... све здраво и чесно, јер ја нисам пошао да робим нити ми вашег робља треба. Ја сам устао само слободу да тражим”. Ту је сва политика Милошева: борити се с Турцима и припремати пут за помирење. Ово турско робље уздизало је Милошеву великодушност до неба. „Српска је вера чиста вера, и мора јој Бог помоћи”, говориле су Туркиње. „Срби су нас похватали и поробили, каоно ти робље, а и у рз наш нико није дарнуо, него су нас као браћа сестре чували и поштено испратили; а ви шта радите од њихова робља?! ” (говориле су Куршид паши, који је прегазио Србију 1813. године).

Могла би се повући непосредна веза између зрелости државе и њених подсистема, поготово војске, и поступања према заробљеницима. То се добро види у Првом светском рату, када се српске власти не свете аустроугарским заробљеницима ни за злочине над цивилима у Мачви, ни за нељудске поступке према српским заробљеницима у логорима Арад, Нежидер, и што је посебно занимљиво, Маутхаузен, који је и у Другом светском рату био концентрациони логор. У Србији је стање заробљеника било сасвим супротно. Џон Рид је виђао по Нишу заробљене аустроугарске официре у пуној униформи и са сабљама, а Арчибалд Рајс је сретао заробљенике који су се боље хранили од српских војника. Ниједан аустроугарски заробљеник није био погубљен.

Други светски рат је био далеко суровији од првог, и када је реч о заробљеницима. Ратне заробљенике регуларних војски су чак и нацисти третирали према Женевској конвенцији, нарочито Трећој из 1929. године. Ово се није односило на совјетске ратне заробљенике, који су најбројније жртве нацистичких логора после Јевреја, ни на југословенске партизане. Вршили су страшне масакре заробљених партизана, посебно рањеника, од Златибора, 1941. године, до Козаре и Сутјеске. По званичној верзији, мартовски преговори 1943. године између партизана и Немаца, вођени су око тога да се партизански рањеници и заробљеници третирају према конвенцијама међународног ратног права.

И партизани су често према заробљеницима показивали суровост, изгледа особену за идеолошке војске. У Прозору, „који је морао пасти” су побили све заробљене Италијане, који су одбили да се предају, сем шофера. Занимљиво објашњење даје Ђилас. Партизани су чули да Црвена армија уништава немачке гарнизоне који су одбијали да се предају. Тако су и у Прозору хтели да покажу бољшевичку чврстину. После ослобођења Београда побијено je на стотине немачких заробљеника, али ће убијање заробљеника достићи врхунац у мају 1945. године, када је по словеначким горама побијено више десетина хиљада припадника разних војски у повлачењу пред партизанима.

Вероватно је међу побијенима било мноштво ратних злочинаца, али није спровођено никакво систематско одабирање, а о правом суђењу да и не говоримо. Али читав тај рат је био толико суров, да се тај догађај стопио са свим страхотама тог времена. Педесет година касније, судбина заробљеника у Сребреници ће одјекнути светом као јединствен догађај. Људи који су за то одговорни, носили су капе официра из Првог светског рата, али су обрукали та знамења.