Гледам песме кроз ретровизор

Импресивној колекцији признања које је стекао током каријере, међу којима је 18 Гремија (рекордан број међу џез музичарима) у 10 различитих категорија, Пет Метини је на уласку у 2011. годину додао и награде читалаца магазина Down Beat, за најбољи албум („Orchestrion”) и најбољег гитаристу у 2010. години. После егзибиционог искуства са механичким оркестром (клавири, маримба, вибрафон, удараљке, „наштимоване флаше”...) који је покретао својом гитаром путем MIDI-ја и система соленоида, нашао се на потпуно другачијем искушењу – сам са гитаром и песмама из младости. Ове недеље светлост дана угледао је Метинијев нови албум „What It’s All About” (Nonesuch/Mascom Records). А 27. октобра ове године, херој модерног џеза ће у „Сава центру” отворити 27. Београдски џез фестивал.

„What It’s All About” је први албум у каријери без ваших композиција. Који критеријум је преовладао у избору песама?

Писао сам много последњих година, па сам одједном осетио да би било лепо да мало свирам и музику коју је написао неко други. Ово је музика коју заиста волим, песме са којима сам живео цео живот. Ухватио сам себе како их свирам, једну па другу, и временом је постало јасно да се бавим стварањем албума.

У језгру сваког комада музике мора да постоји неки аспект јединствености да бих је заволео – заокрет, чудна промена акорда, мелодијска фраза која заиста удара, врста осећаја коју песма емитује. Ове песме долазе из специфичног језика – писања поп музике у времену кад је хармонија још увек била део игре. Знате, ја и данас слушам поп, и свиђа ми се доста тога, али мислим да је прошло много времена откад смо на листама имали нумере које су поседовале комплексност песме „Alfie”. Много акорда се ту мења – чак и у песмама попут „Cherish”, групе The Association, типичног поп бенда из 60-их. То је био један од критеријума, на албуму нема песама које су базиране само на једном акорду.

Неке од њих су веома другачије од оригинала, попут „Pipeline”, „Garota de Ipanema” или „Slow Hot Wind”...

Нисам баш пуно о томе бринуо. Шта год би искрсло ја сам ишао за тим у фазону „овако ја то чујем”. Слажем се да су те песме прилично далеко од оног од чега сам пошао. Али са њима сам живео 40-50 година, па је природно да ће мој данашњи осећај према њима бити другачији. „Pipeline” и „Girl From Ipanema” су посебно занимљиве, као две од прве три песме које сам икад научио да свирам на гитари – оне су прешле цео пут са мном. Мој поглед на све песме на албуму био је на поетски начин. Није се радило о томе да буду дословне верзије, већ више као „поглед на њих”, посматрање тих песама кроз ретровизор.

Гери Бартон, Џон Скофилд и Мајкл Брекер, ваши пријатељи и колеге, својевремено су ми истакли „Битлсе“ као један од највећих утицаја из поп света. Сада и ви обрађујете музику овог бенда. С каквим емоцијама?

Тешко је додати било шта дискусији о Битлсима. Људи много причају о џезу, попу и року, као класичним стиловима музике, а, искрено, ја сам много мање заинтересован за стил, а много више за креативност. И кад год тражим пример креативности, иста имена излазе – Бах, Чарли Паркер... Индивидуалци су редефинисали музику креативним залагањима. И Битлси су за мене феномен на једном креативном нивоу. Када размишљаш о опсегу ствари које су урадили, о невероватном квалитету мелодичног писања, то је задивљујуће. Нисмо видели ништа ни приближно томе у поп музици! За албум сам одабрао „And I Love Her”, која је њихова рана песма, али једна од оних где свака појединачна нота не може бити ниједна друга. Она поседује ту максималну количину неизбежности.

Колико сте морали да научите о инструментима укљученим у „Orchestrion”, да би исказали праве ноте, звукове, расположења?

То је био посебан изазов и авантура на сваком нивоу. Постојало је питање „да ли ће то уопште функционисати”. Када погледаш све детаље у вези инструмената, то је био екстреман пројекат. А ја сам имао веома мало времена од тренутка кад су проналазачи и инжењери испоручили инструменте до момента кад је требало да снимим албум, па нисам био у прилици да их све схватим онолико колико бих желео. У таквим околностима пружио сам колико сам могао и задовољан сам резултатом. Музика представља један од мојих најкомплекснијих подухвата икад. Због природе инструмената, начина на који раде, можеш да добијеш различите резултате, који нису под обавезно онакви какве би људи очекивали – могуће је постићи веће нијансе и детаљније верзије звукова. Зато очекујем да ћу радити више на том плану, то је невероватно богато поље за рад.

У јесен ове године поново ћете радити са старим партнерима, басистом Леријем Гренадиром и бубњаром Билом Стјуартом. Каква су ваша очекивања и какву ћете музику изводити?

То је веома добро питање, а нисам сигуран да сада имам спреман било какав одговор. Узбуђен сам што ћу поново радити са њима, публици се тај трио веома допао. Приметио сам нешто интересантно: изгледа да треба да прође десетак година да људи заиста сваре неки пројекат. Сад постоји више интересовања за бенд него што је било ономад. Лери и Бил чине једну од најбољих модерних ритам секција, а два албума које смо снимили били су веома утицајни. Сигуран сам да ћемо се подсетити тог времена, али, имам и идеју да радимо нешто потпуно различито. Са таквим музичарима је могуће свирати било шта – моје песме, free или straight ahead jazz.

У пројектима са различитим људима, од Мајкла Брекера до Бреда Мелдауа, ваше лице одаје велику радост учествовања...

Био сам веома срећан да радим скоро са свим мојим омиљеним музичарима. Свирао сам и са Хербијем Хенкоком, Орнетом Колменом, имао сам дивну прилику да продрем дубоко у пројекте са људима који су моји велики хероји. Ништа није тако узбудљиво као кад се нађеш у могућности да поделиш сцену са уметницима тог нивоа.

У вашој музици и интервјуима може се препознати озбиљна љубав према музици Орнета Колмена, Џона Колтрејна и Вејна Шортера. Шта ти звуци саксофона значе за вас?

Саксофон је велики џез инструмент, има највиши динамички опсег и потенцијал да изведе толико различитих ствари, које су вокалне и природне. Саксофон представља модел за све инструменте по питању пројекције звука. Али људе које сте поменули волим не само зато што су саксофонисти, већ зато што су дивна људска створења. То излази из њихове музике, изнад и изван било чега другог. Та тројица, а ја бих им додао и Чарлија Паркера, поставили су стандард овог о чему причамо.

Ви сте редак пример неког ко је популаран међу „обичним” љубитељима музике, али и високопризнат код најозбиљније џез критике. Како балансирате између та два света?

Као што сам раније рекао, не бринем пуно о томе. Једина ствар коју сигурно знам јесте – шта ја волим. A веома сам озбиљан фан музике, нема превише тога што је узгредно за мене. Све је на неки начин hardcore, убрајајући у то и слушање поп песама из 60-их! Ја их слушам истом посвећеношћу као да слушам било шта друго. Знате – био сам горе, био сам доле, био сам популаран или не баш толико популаран, хваљен или оспораван од критике, и искрено – ништа од тога није толико важно. Једино што је важно јесте да свираш добре ноте!