Убити твитер ругалицу

Од нашег сталног дописника из Вашингтона

Она симпатична птичица која је симбол „Твитера” у ствари је замаскирана експлозивна направа. Тако бар показује једна илустрација у „Тајму”, а да је заиста тако уверило се у последње време неколико америчких политичара.

Најновија жртва експлозивног пуњења од 140 словних знакова био је конгресмен Антони Винер, коме се омакло да притисне погрешан знак и уместо да своју ласцивну поруку са адекватном пратећом фотографијом упути само на једног примаоца, 21-годишњу студенткињу, она је стигла на адресе свих његових „твитер следбеника”.

У полемици која је овде тим поводом уследила, отворене су две теме. Прва је стара колико и политика, односно цивилизација: зашто су моћни људи сексуално навалентнији од оних других (последњи месеци су пружили много доказа за то, а најречитији је онај са директором ММФ-а, Домиником Строс-Каном).

У мноштву одговора који су дати, препознају се две, такорећи, античке констатације. Зато што им се може, вели прва и што је власт највећи афродизијак, каже се у другој.

Друга се тиче модерних телекомуникација, односно „транспарентности духа времена”, како је савремену дигиталну културу описао један овдашњи блогер. Феномена чија је основна карактеристика да се приватност и присуство „онлајн” међусобно искључују. Све што је на неком дигиталном уређају – а то више нису само персонални рачунари, већ и мобилни телефони – откуцано и негде или некоме послато, кад-тад ће постати јавно.

Што се политике тиче, интернет и такозване „друштвене мреже” – „Фејсбук” и „Твитер” – постале су њена потреба и њен усуд. Откако је Барак Обама у својој кампањи која је пре четири године у ово време већ увелико била у току (мада је до изборног дана било више од годину дана) показао да оне могу да буду веома ефикасно средство комуникације са бирачима. Због тога се данас од иоле модерних политичара очекује не само да имају свој вебсајт са биографијом, програмом и актуелним вестима, већ и да са бирачима и симпатизерима буду и у сталној, поменутим мрежама посредованој вези.

У томе је међутим и велика предност и опасна замка. У ствари, више замки. Нови комуникациони медиј је наиме колико заводљив, толико и притворан. У исто време пружа и привид анонимности и интиме, блискости и безбедне даљине. Али, главни учинак је да до краја разголићује. Није једноставно све време бити на опрезу, нити повући јасну црту између званичног, односно пословног и приватног, односно личног.

Политичари имају потребу да себе представе у што бољем светлу, њихова жеђ за позитивним публицитетом је огромна. Али не успевају сви да се зауставе на оној граници на којој, у комуникацији са виртуелним „Фејсбук” пријатељима или „Твитер” следбеницима престаје жеља за допадањем, а почиње егзибиционизам. Нови медији тиме постају моћна појачала негативних особина нечије личности.

Тако се стигло до ситуације да технологија на моменте престаје да буде слуга и претвара се у господара. Политичари, нарочито они несвесни да су онлајн микрофони, а често и камере, стално укључени, о себи емитују много више информација него што би иначе хтели. Свако од њих тако постаје сопствени „Викиликс”.

Занимљив пример и илустрација овог стања је прошлонедељни одлазак новинарских екипа у Џуно, престоницу Аљаске, да би тамо преузеле пакете од по 24.000 страна двогодишње имејл преписке некадашње гувернерке, а данас контроверзне конзервативне политичарке Саре Пејлин. Њој свакако није падало на памет да ће та кореспонденција – са сарадницима, пријатељима, породицом – икад бити предмет јавне пажње, али, ето, догодило се да је катапултирана на јавну сцену као партнерка Џона Мекејна у изборном мечу у којем је на крају победио двојац Барак Обама – Џо Бајден, и постала национална политичка дива, после чега није могла да се врати у анонимност.

Толика количина материјала је наравно несавладива за једног човека, па и целу новинарску екипу, тако да су водећи дневници „Њујорк тајмс” и „Вашингтон пост”, који су увид у ову преписку тражили на основу америчке верзије закона о доступности информација, помоћ затражили од стотине волонтера, који су добили прецизна упутства како да из велике количине те јаловине ископају понеко златно зрнце које би могло да се стави на насловну страну. Иако је одзив добровољаца био много већи од потребног, њихов посао је досад био јалов, али још се копа…

Све дакле остаје негде забележено. Али оно што је донео скандал са неспретним (и похотним) конгресменом, био је повод да се осветле још неке чињенице савремене америчке културе. Као, на пример, она која оповргава преовлађујуће уверење да се „секстингом” – слањем порука неприличног и сексуално провокативног садржаја, баве само тинејџери.

Познати Пју истраживачки центар у свом пројекту „Интернет и живот у Америци” износи податак да је то много учесталије међу онима између 18 и 29, али да није баш сасвим ретко ни међу онима старијим од 30 а млађим од 49 (конгресмен Винер има 46). Чак 17 одсто анкетираних у репрезентативном узорку је изјавило да је примило фотографије такве врсте, а пет одсто њих је такве садржаје слало.

Виши истраживач Пју центра Аманда Ленхарт, у „Њујорк тајмсу” ово објашњава „алхемијом секса и технологије”. Ненси Бајм, професорка комуникационих студија и ауторка књиге „Повезаност у дигиталном добу”, сасвим је директна: „Ми тежимо да тинејџере окривљујемо за поступке које и сами чинимо… Да праве истинске глупости онлајн и те како су способни и одрасли”.

Веб дакле омогућава да се лакше вара – и да се лакше буде ухваћен. Али није само реч о најважнијем нагону, без кога не би било ни живота. У питању је и све друго. Нема места за сакривање у дигиталном добу. Студије америчке (и не само њене) културе добиле су тако нову, провокативну, али и захвалну тему.