Живот у Маклуановом селу

Идућег месеца навршиће се сто година од рођења пророка информатичке ере, Маршала Маклуана. Творац синтагме „глобално село“ пре више од пола века предвидео је развој глобалних информационих система и епоху коју ће обележити масовни електронски медији. Иако не директно, предвидео је и стварање џиновских мрежа попут интернета, а рекламе је луцидно назвао „пећинском“, односно, „највећом уметношћу 20. века“.

Овај јубилеј био је повод за округли сто Културног додатка, на тему „Моћ медија у глобалном селу“. Учествовали су теоретичари медија, уједно професори универзитета: културолог Милена Драгићевић Шешић (ФДУ), редитељ Станко Црнобрња (факултет Сингидунум), књижевница и драмски писац Сања Домазет (ФПН), глумица и писац Амра Латифић (Сингидунум), као и Весна Рогановић, уредница Културног додатка и Гордана Поповић, новинарка „Политике“.

Политика: Да ли смо данас у ропству медија? Ко чиме господари? Да ли смо робови или господари технологија?

Станко Црнобрња: Рекао бих да медији и њихова технологија не заробљавају, можда и не ослобађају него да они, у складу са оним што је Маклуан проповедао, пре свега детерминишу. Маклуан је припадао школи технолошких детерминиста, чија је колевка у Канади, који технологију виде као дефиницију данашње стварности, не као мост између човека и природе, него као нову алтернативну природу.

Политика: То је нека симбиоза?

Станко Црнобрња: Не, није симбиоза. То је нова алтернативна природа, потпуно паралелна са оним што човек гради или наслеђује од претходних генерација, од космоса, планете, биолошких фактора. Дакле, технологија је потпуно алтернативна и легитимна природи. И та врста детерминизма – која у Европи изазива велики отпор и тешко пролази, настањена на једном извесно малом марксистичком приступу о детерминизму – ипак је изнела неке поуке из експлозије медија у 19. веку, поготово из такозваних електричних медија. Маклуан је, у ствари, припадао једној групи такозваних „електричара”. Управо детерминизам тврди да су развојем електронских медија наступили услови за појаву једне потпуно нове цивилизације. Дакле, Маклуан се појавио када је наука била спремна да прихвати изазов који је он лансирао: да смо на крају не једног века, него на крају читаве једне цивилизације, да смо на нули и да започињемо једну нову цивилизацију. Он се нашао у епицентру тог момента, да то разгласи и то је радио на један опет савремен, нетипичан начин за филозофе. Користио је слогане као у адвертајзингу, обраћао се популистички не само народним масама него и колегама филозофима и зато је изазивао огромне контроверзе. И дан-данас их изазива зато што је укинуо стеге које су владале у начину опхођења науке са јавношћу.

Политика: Да ли је та цивилизација у заметку добра или лоша?

Милена Драгићевић Шешић: Гутенбергова цивилизација још траје. Ова јесте у заметку, ако имамо у виду да је код нас технолошки формиран само медијски систем. Школа је и даље заснована на цивилизацији књиге, на науци, на цивилизацији знања, на узрочно-последичним односима. Кад кажем ми, мислим на све оне рођене у 20. веку а још живе, чији су видокрузи, хоризонти формирани у породици образованој у претходној цивилизацији и у школи. Дакле, налазимо се у сталном процепу и конфликту, и у сукобу вредности. Зато нам се чини да нам се нова цивилизација не допада, било да је реч о цивилизацији слике или овој новој дигиталној, интернет цивилизацији. Упркос свему, промена културног обрасца суштински није велика. Дакле, медији су не само преносиоци вредности, они су и ствараоци вредности. Рецимо, вредности новца, вредности успеха по сваку цену, става да је у животу важна само слава, а да су вредности солидарности или пријатељства досадне. Отпор томе се јавља код великог броја нас, интелектуалаца, и усмерен је пре свега ка оним медијским продуктима који су намењени јевтиној, брзој, лакој, лагодној комерцијализацији. Више то нису само тв-новеле и забавне емисије најнижег нивоа. Чак и емисије вести, јутарњи и поподневни програми, постају на неки начин забавни кич програми у којима и водитељи постају забављачи. Додуше и од нас професора се све више тражи да будемо забављачи, да анимирамо студенте, то је просто део тих нових вредности.

Политика: Када набрајате нове вредности, изгледа као да то нису никакве вредности. Или јесу? Какве вредности доноси нова технологија?

Милена Драгићевић Шешић: Сада говоримо о вредностима које имају друштвену моћ и одговорност. При том мислим на људе који имају неку врсту друштвене моћи, од политичара, преко професора, новинара, лекара, адвоката. То су професије са друштвеним моћима а промена вредности се можда најбоље види у адвокатури и новинарству. Ако је основна вредност, рецимо, адвокатуре да одбрани нечија права, да одбрани живот, у начелу, ви данас видите да се кроз медије популарише потпуно друга слика адвокатуре, успех по сваку цену. Ево вам га Шарк: није битно је ли његов клијент прав или крив, он треба да га одбрани и да победи јавног тужиоца јер је вредност те културе да буде успешан и да побеђује.

Политика: Да ли медији стварају вредности или само посредују?

Милена Драгићевић Шешић: Ја мислим и да стварају. Ево, навешћу реч „лузер” (губитник) и реч популаран. У омладинским и дечијим филмовима ви те речи нисте могли видети све до 80-их година прошлог века ни у чијој продукцији, чак ни холивудској. А данас се деца одгајају да морају бити популарна у свом разреду када имају седам година. А како се постаје популаран? Па, ношењем брендова! У том смислу медији утичу на промену вредности. Зашто кажемо нове вредности? Популарност је увек постојала. И у 19. веку је увек неко био популаран у разреду, али није сигурно ни учитељ ни родитељ рекао да је супер да будеш најпопуларнији него је рекао да будеш најпаметнији, да имаш најбоље оцене. Сада дете када га питате зашто нема петицу из неког предмета каже: „Таман посла, да ме сви сматрају штребером!”.

Политика: Колико медији данас форсирају праве вредности?

Амра Латифић: То је дискутабилно питање. Сматрам, и ту се слажем са Маклуаном, да су у многим медијима садржани стари медији, али се мењају њихови ефекти. У том смислу он даје фантастичан пример људске руке која прераста у стрелу, стрела прераста у оружје, оружје прераста у атомску бомбу... У истом контексту он спомиње мит о нарцису и користи термин самоампутација. Са технолошким развојем медија долази до укидања неког дела људског тела и људских функција. Маклуан тврди да је писменост продужила чуло вида, да је одећа продужила кожу, да је точак продужио шетњу, да је аутомобил продужио читаво људско тело, да су централни нервни систем продужили електронски медији.

То је тачно, зато што коришћењем медија у врхунској технолошкој ери заиста долази до самоампутације одређених делова тела, одређених менталних функција. Али, да бисмо се томе одупрли, битно је да успоставимо равнотежу са осталим чулима које поседујемо, односно равнотежу да развијамо и друге делове тела.

Медији апсолутно нуде те технологије. Рецимо, Маклуан је предвидео да је планету продужио сателит. То смо видели приликом преноса Олимпијских игара у Пекингу пре неколико година. Али, да бисмо свесно тумачили наше несвесно, потребно је да се прича о ефектима медија. Маклуан је, по мени, не само изванредан теоретичар који је поставио хипотезе које су и данас одрживе, већ је и врло важан педагог. Сматрам да би било добро почетком 21. века укључити у основну литературу средњошколцима његову књигу „Разумевање медија човекових продужетака”, људима који расту на интернету, јер књига губи монопол у области образовања, васпитања. Монопол у млађим генерацијама преузима интернет.

Станко Црнобрња: Треба да се стекне медијска писменост.

Амра Латифић: Ја јесам присталица технолошког напретка, али ако вам интернет постаје циљ а не само средство онда се губите у виртуелном свету, постајете сувишни у сопственом, реалном свету, правите хиперсветове у виртуелним световима и потпуно се одсецате од реалног.

Милена Драгићевић-Шешић: Исто тако је госпођа Бовари, читајући књиге, улазила у неки други свет и губила везе са реалношћу. Дакле, није поента у медију, већ је поента у садржају медија.

Политика: Може ли се десити да књига постане елитна култура?

Сања Домазет: У тренутку када и факултетски амфитеатар почиње да личи на театар, имам утисак да су се идеје два врхунска интелектуалца 20. века потпуно оствариле. Један је Маклуан, други је Франц Кафка. Сведоци смо да су идеје и једног и другог просто постале део нашег свакодневног живота. Међутим, човек је ипак само човек, и што би рекао Шели, сви смо ми помало Грци. Према томе, што год се око нас догађало остајемо то што јесмо, са свим својим инстинктима, са свим својим унутарњим слојевима, од којих су неки откривени а неки на то тек чекају.

Истина и факат јесте да су медији променили свет. Међутим, свет нису променили толико медији колико количина информација која је засула све нас. Ни сам Маклуан није могао да претпостави да ћемо данас, а теоретичари тако кажу, за један дан сазнавати више информација него што је у средњем веку један човек сазнавао за читав свој људски век. Дакле, овог секунда смо преплављени информацијама и више није ствар у томе до које мере су медији продужеци и да ли јесу или нису продужеци наших чула. Ствар је у томе што човек више не може да се бори са тим информацијама. Потребно је пронаћи нови медиј који ће селектовати све те информације и помагати нам да до нас долазе оне информације које су нам корисне.

Историја медија нам указује да појава новог медија никад не укида претходни, он се само трансформише, тако да радио никада није укинуо књигу, нити је телевизија касније укинула радио, нити је интернет укинуо телевизију. Овог тренутка цивилизација је постала визуелна, око је наше чуло које је прво, и које влада, али то још не значи да ми оним што видимо одлучујемо. Мислим да књига неће постати део елитне културе него ће се задржати из најједноставнијег разлога: Човек се обично враћа ономе што је проверено и ономе што је део његовог фенотипа и генотипа. Што се самих медија тиче, од оне четири функције – да информишу, социјализују, забављају и едукују – они, на жалост, сада само забављају. Али тај тренутак траје већ две хиљаде година, а можда и четири. Још у старом Египту има онај спис који каже – млади су се покварили и долази крај света и близу је. Ево, сад нам кажу по календару, маја 2012. све ће нестати. Један Американац је духовито прокоментарисао: „Ето, рекли су нам да ће ове године бити пропаст света, није се догодила а толико смо се надали”.

Амра Латифић: Када сам причала о књизи, мислила сам о књизи у старом облику, на папиру и да ће је заменити књига у ПДФ формату.

Сања Домазет: У том случају би и новине престале да постоје а њима тираж није пао ни у моменту када су се појавиле на онлајну.

Станко Црнобрња: То не стоји.

Амра Латифић: И ја мислим да то не стоји, много више се користе интернет издања...

Станко Црнобрња: Пре месец и по дана, први пут у историји, статистика је утврдила да је приход од новинске рекламе путем интернета премашио приход од рекламе у самим новинама. То се односи и на књигу. Осећам једну малу сатанизацију тих нових медија која ми се чини потпуно антимаклуановска. Друштво је обликовано технологијом коју користи а не садржајем или обликом своје културе, што је епохално. Ми сада имамо нову генерацију која је обликована интернетом, медијем који ми чекамо пет хиљада година. То је интерактиван медиј који у себи садржи: припрему, продукцију, постпродукцију, дистрибуцију и наплату у једној машини. То никад није било у историји цивилизације. Нова генерација се формира у том духу, да се припрема, да врши продукцију, ради дистрибуцију, постпродукцију и наплаћује у једном медију. Значи, клинци не тумарају интернетом. Постоји дечко од 22 године, који је узео милијарду долара од фејсбука. Он не тумара, зна шта ради, и за собом вуче 500 милиона људи који су се укључили у ту причу. То је потпуно нова друштвена конфигурација, конфигурација једног друштвеног стања које уноси нова технологија. Имаћемо за 20 година људе који не знају шта је жичани телефон, који књигу гледају као артефакт а не као средство којим се долази до знања.

Милена Драгићевић-Шешић: Ту је реч о зачецима те нове цивилизације?

Станко Црнобрња: Тако је.

Милена Драгићевић-Шешић: Много је ту више вербалног. Ми смо вербална култура, научили смо да комуницирамо. Шта је четовање? Ту се пише, уместо да пошаљемо слику, што је много лакше. Али нама је неопходно да пошаљемо и текст и слику на фејсбук.

Станко Црнобрња: Поента је у екстензији људских чула, људских органа, цео тај систем се проширује електронском и дигиталном технологијом. Е, сад, замислите колико ће тај нервни систем да се прошири и продуби увођењем још нових и нових дигиталних технологија, јер за сада смо у периоду микса. Ми смо на једној граници у времену и простору, а Маклуан каже: људи у граничним просторима губе идентитет зато што га те границе чине несигурним. Међутим, ми смо сада управо у тој граници између две цивилизације, у тој пукотини, и ту масовно долази до губитка идентитета. Ту имате управо проблеме ратова. Идентитет више не може да се одржи у том новом времену, где нове технологије само љуљају екстериторијално.

............... 

Егалитарна ауторитарна Србија

Милена Драгићевић Шешић: Српско друштво је егалитарно друштво и истовремено, мало парадоксално, ауторитарно. Зашто код нас људи, по дефиницији, мрзе богате, мрзе приватни капитал? Ми смо егалитарни, волели бисмо да сви имамо исто, али кроз нови систем вредности који се одједном намеће: мера успешности није наш пријатељ који има исто, него управо онај који се екстремно обогатио. Чак више није ни важно како су богатства стечена, ни како се умножавају. Само је важно да је неко јако високо и зато је то нова вредност, која се не доводи у питање.

Ко господари интернетом

Сања Домазет: Сада имамо младу генерацију која није одрасла на књигама, и не чита, али је изгубила реалан свет и закорачила у виртуелни, по коме тумара. Они више не користе интернет, интернет сада користи њих. Ти млади људи више не припадају ни реалној ни овој другој виртуелној сфери, него тумарају између једних и других. То је феномен о коме још увек ни романи нису написани, нити научни радови, то нас тек чека. Тим новим стварима вероватно ће се бавити психоанализа, ако уопште опстане фројдовска теорија у будућности, с обзиром на то да је део Америке ту теорију већ увелико одбацио.

Имам утисак да књига остаје, не зато што се мени тако приватно допада, већ зато што је књига већ толико година присутна као један начин човековог бивствовања са самим собом што је данас најређи могући тренутак. Ми смо данас све, само што нисмо на прави и реалан начин сами, осим што смо усамљени непрекидно, чак и кад смо у друштву. Књига је онај тренутак идеалне пуне самоће, када смо истовремено и сами са собом и са неким другим са ким можемо комуницирати. Такође, књига је начин да комуницирамо са неким ко одавно више није жив, са нечијим идејама, то је врста сеансе са највећим умовима. Књигу читамо у неким другим ситуацијама, од Вернерових слика, књига је, заједно са писмом, приказана као моменат одвојености човекове, рачунар то не дозвољава. Не знам да ли је ико за овим столом прочитао неку књигу преко интернета. Ја јесам, зато што је то мој омиљени писац, чија се књига још увек није појавила у штампаном издању. Реални подаци говоре да се човек веома кратко задржава на интернету. Нећете веровати, два и по минута траје наше задржавање на једној страници, обично се никад не прочита цео текст него почетак и лид, касније нешто мало закључка и то је све. Наравно, фејсбуковање, лајковање и остале ствари трају сатима, то је, на жалост, тзв. убијање времена, али то је на нивоу комуникологије а не на нивоу образовања и информација.
 

Позитивно лудило на интернету

Станко Црнобрња: Кад причамо о конекцијама са прошлошћу, знате ли колико Че Гевара има својих сајтова, колико Џими Хендрикс има својих сајтова? По десетак сајтова и профила, сваки од њих. Ко ради све те сајтове? Колико времена људи уложе да скину све о Че Гевари, нађу фотографије, мапе, изјаве? Некад се то радило на институтима, а данас то раде клинци, и то неки из Африке, Анголе. Имате поплаву лудила на интернету, позитивног лудила, које може да омогући само та врста интерактивне технологије. Сада имате синтетизоване све познате електронске технологије у једној, имате нову естетику интернета, која се састоји у тродимензионом правоугаоном екрану који у себи, у једној истој површини и у истом времену садржи шест-седам симултаних веза: текст, графику, аудио, видео, непосредну комуникацију путем скајпа. Кад упалите рачунар, све то одједном можете да користите: скајпујете с неким у Њујорку, овамо гледате вести с интернета, у другом ћошку гледате колико удараца има Лејди Гага, има 500 милиона удараца, а овамо читате најновији есеј, рецимо, Чарлса Симића. То раде деца. Они то раде симултано, као неки нови мајстори, неки виртуози нове технологије. Ја те клинце виђам сваки дан, ја са њима радим. Знате како хакеришу? Не дај боже да имамо неког хакера овде и да оставите телефоне. За пет минута ће да уђе у све телефоне и да вам повади све адресе и сву комуникацију коју сте имали за последњих годину дана. Како? Блутутом. Ова нова технологија дефинише могућност да клинац уђе овде и ороби нас и наше информације. Та технологија дефинише ову нову цивилизацију. Чекало се 5000 година да дођемо до тачке да имамо један моћан медиј. Маклуан је то видео. 
.......... 

Изгубљени у виртуелном простору

Амра Латифић: Књига задржава извесну врсту елитизма у смислу интимног тренутка, интимне ситуације. Може се десити да за 30 година књига уђе у елитну културу а да интернет постане део масовне културе, као што је то пре 30 година, рецимо, била књига. Може да се деси, али не мора. Надовезала бих се на Маклуана, који говори о продужецима људских функција, па можда не бих рекла продужетак, него мултипродужетак, јер ако би вас неко данас искључио са тих продужетака, као што је рецимо мобилни телефон у коме имате велику концентрацију информација, ви бисте били изгубљени у простору. Данас не можемо да комуницирамо, нити да обавимо посао, па чак ни конструктивно да водимо приватан живот, ако немамо приватан телефон или компјутер. Маклуан је први који категорички апелује на можда чак негативан утицај медија, у смислу да треба да освестимо ону другу страну мозга, менталне свести, која нам тренутно заостаје коришћењем, рецимо, слике. У његово време телевизија је била најпопуларнији медиј и у том смислу интерфејс између човека и телевизије је био екран. Дакле, нисмо имали толику моћ да уђемо у виртуелну стварност, реалност, али данас интерфејс подразумева много комплекснију интерактивну комуникацију, и утолико опаснију. 

Наставак 25.6.