Привид слободе на интернету

ПОЛИТИКА: Да ли нови, „електрични” медији потпуно мењају друштвене системе, политичко устројство земље?

Станко Црнобрња: Ево шта је Маклуан рекао педесет и неке године: Нови медији противе се географским границама, регионалним сектама, или религиозним сектама, националним и етничким групама, државним територијама, идеолошким територијама.

Милена Драгићевић-Шешић: Али то је теорија. Ево погледајте када је дошла сателитска телевизија. У тих 10-15 година експанзије, док није још стигла и кабловска и све друго, она је до те мере гетоизирала и локализирала, рецимо Турке у Кројцбергу. Они су шездесетих година прошлог века били интегрисани у ширу немачку заједницу, и одржавали везу са својом; на један други начин, били су можда више транскултурални, али 1980. године одједанпут их локализују, гетоизују, они остају везани за свој турски медиј преко сателита. Парадокс је да Интернет, колико год нас отвара и теоретски даје невиђене могућности за комуникацију, такође омогућава да нађемо неку своју „секту”, која не мора да буде у мом селу него било где, али је опет секта.

Станко Црнобрња: Е сад морамо да споменемо Маклуново „глобално село”. Управо у глобалном селу долази до тога, а не ван глобалног села.

ПОЛИТИКА: А како сад све то што сте причали утиче на критичку свест савременог човека? И колико?

Станко Црнобрња: Човек сад има такав дијапазон медија да оштри свест, да то није нормално. Просто вам остаје да брушите своју свест 24 часа дневно.

Милена Драгићевић-Шешић: Ви имате осећај да ми живимо у друштву где је брушена свест?

Станко Црнобрња: Како да не. Има бриљантних људи на овој планети.

Милена Драгићевић-Шешић: Не, не. Процентуално, мислим да исти број људи користи могућности и развија критичку свест. Значи, они који су у 18. и 19. веку ишли у библиотеку, иду у њу процентуално и данас. Чекајте, говоримо о кризи књиге, а данас много више људи чита. Више него што је читало икада, али нас има више на планети него што нас је имало.

Да споменемо само два глобална догађаја која су се десила у релативно кратком временском периоду: отварање Олимпијаде у Пекингу и венчање Кејт Мидлтон и принца Вилијама. Оба догађаја била су глобална, медијски праћена. Отварање игара у Пекингу је давало прилику за невиђену естетску спознају, био је то уметнички спектакл који на најбољи начин показује како савремена електронска продукција и медији доприносе развијању и стварању новог кинеског идентитета.

Паковање ова два медијска догађаја, начин њиховог преноса и коментарисања потпуно је различит и овај други је вероватно био можда и гледанији. Пренос отварања олимпијаде заборављен је после неколико дана а о венчању, говори се кроз друге медије. Али како се говори?

Кроз брендове, о томе колико је плаћен шешир... И ту стижемо до онога да, теоретски, медији дају фантастичне могућности, али ипак сада постоје неки нови (њих наука још није ни именовала) програмери, контакт-менаџери, што је везано за рејтинг, где се крећу кругови новца. Чини ми се да је данас капиталистички систем много више увезан за медије него што је био у 19. и 20. веку који су исто капиталистички. Али су тада били и неки други токови који су блокирали примену капиталистичких принципа у медијској сфери, можда из разлога политичке контроле, а данас је медиј исто што и било шта друго, као финансијско тржиште капитала.

Милена Драгићевић Шешић: Отварање игара у Пекингу био је уметнички спектакл за невиђену естетску спознају, а други, глобално праћенији догађај, венчање Кејт и Вилијама прати се кроз брендове, цену шешира...

Станко Црнобрња: Али имамо и другу технолошку формулу. Знамо „Грађанина Кејна”, епохални филм, који описује ту велику капиталистичку злоупотребу масовних медија. Значи, од момента када су капиталисти схватили колико су масовни медији јака прича, они су је зграбили и ту причу нису до дана данашњег пустили. И данас је држе. Само је питање опет маклуановско: нове технологије дају нове могућности, и садржај се само пуни, пуни. Садржај је де факто исти, као што смо малопре рекли, ратови, глад, пошасти, инфекције, све је исто, само су медији много моћнији. Не треба много да све то сажму. Ево ми сада пратимо ешерихију коли заједно са 650 других катаклизми, од јапанске нуклеарне централе коју смо заборавили. Имамо све то заједно на глобалном столу кад хоћемо и како хоћемо, и то је та прича како велики капитал сада може да манипулише информацијама.

ПОЛИТИКА: Питање манипулације је велико питање. Како се она врши?

Станко Црнобрња: Највећи пример ружне стране капитализма, јесте то улагање у читаву лепезу медијских средстава: покривате све тачке, нема изненађења. Једна особа купује све, од сателитских телевизија, до интернет портала, „Фејсбука”, значи све је то његово и тотално затвара могућност да се пробијају нове приче.

ПОЛИТИКА: Ако живимо у глобалном селу и ако неко поседује толику количину медија, контролише Интернет, глобалне телевизије, канале, шта је највећа опасност, у смислу глобалне манипулације?

Амра Латифић: Интензивном стимулацијом човеков нервни систем губи осетљивост. Сваки технолошки проналазак представља наш продужетак или самоампутацију неког дела тела по Маклуану. Самоампутација представља свесно или несвесно одстрањивање делова тела или неких менталних функција из употребе. Технологије представљају самоампутацију наших органа. Сваки ампутирани орган постаје затворен. У том смислу, ако се мењају перцептивни органи, мењају се и предмети опажања. Сваки нови продужетак, по Маклуану, захтева успостављање нове равнотеже међу осталим органима. У том смислу у убрзаном технолошком кретању мора да се деси уједначено подизање температура између технолошких новина и освешћења нашег несвесног. Решење проблема је у константној причи о ефектима медија. Маклуан је указао управо и на ову опасност медија, на опасност у којој наше свесно постаје несвесно, јер га замењује технологија. Интернет представља реконцептуализацију друштвене и културолошке комуникације. Конзумирање и рецепција медијских садржаја је са једне стране демократизована и индивидуализована, али исто тако тим конзумирањем садржаја можете бити и контролисани преко Интернета.

Амра Летифић: Мора да се деси уједначено подизање температура између технолошких новина и освешћења нашег несвесног

ПОЛИТИКА: Дајте пример, рецимо, у Србији.

Милена Драгићевић-Шешић: Најрелевантнији пример манипулације јесте говор мржње који се развија на Интернету. Причамо о Интернету као о креативном демократском средству, о урбаној омладини, а кад кренете на „Фејсбук” и неке друге странице и платформе, запљусне вас такав говор мржње, са таквим полуинформацијама, да ме је срамота и да цитирам, и тиме потхрањујемо ту врсту говора мржње. Рецимо, против других нација у нашем окружењу, Црногораца, Македонаца... О томе се дају нешто као чињенице, што у ствари и нису чињенице, али се тако пласирају. На пример, како су и на који начин фудбалски навијачи свуда у свету тако добро организовани, како се идеја и слика Караџића може да појави на фудбалском стадиону у Словачкој где се то најмање очекује?

Па, управо тако што се кроз те интернет платформе језик мржње лако шири јер удара на неке људске емоције. Рецимо, на антиамериканизам: наше национално осећање најбоље ће се исказати тиме што ћемо се представити као антиамериканци, било да смо чешки десничари, словачки десничари, румунски или српски, ту ћемо се наћи фантастично и размењивати тако страшну аргументацију. Онда ће се још неко укључити у те разговоре, па ће навести колико су људи Американци побили у Вијетнаму и Ираку. То делује емотивно застрашујуће на младе који то читају. И антисемитизам се шири Интернетом.

Сања Домазет: Све што је афективно на Интернету доживљава своју експанзију. Некада смо морали веома озбиљно да се организујемо да бисмо направили неку групацију, партију или групу истомишљеника, да заказујемо састанке, да окрећемо телефоне, а сада је довољан један клик мишем и истог секунда направимо групу која мрзи тога и тога, или је против овога и овога. Мени се не догоди да пролуњам Интернетом, а да не пронађем бар две нове групе које су се окренуле против одређене личности, било да је то нови противник Новака Ђоковића у неком полуфиналу или финалу, или неко други.

Нешто од тога може чак бити духовито, али, у суштини је говор мржње. То иде далеко дубље и односи се и на политичке партије и на стварност. Једноставно, постоји велика опасност од површности за оне који су невични у употреби нових технологија. Они готово без икаквог критичког става улазе у одређене ствари и не знајући у шта су ушли. Интернет јесте огромна предност, једна могућност, а с друге стране је огроман атак на човекову приватност. Због њега се разводе бракови, то је ново у правном систему: никада се није догађало да због једног и-мејла или СМС-а пропадају бракови.

Станко Црнобрња: То је масовна појава. Има удружење у Индији које забрањује женама коришћење СМС-а.

Сања Домазет: Више нико нема један "Фејсбук", профил него по 3,4. Један је онај реалан где се неко зове како се зове, а други је онај на коме тражи оно што му је најнеопходније, да ли је то дрога, жене, новац, посао

Сања Домазет: Имам утисак да се све то догодило врло чудно. Поменули смо адвертајзинг. Он је заиста нашао своје место на Интернету, и то огромно, али на најмање атрактивном месту. Он је увек са неке десне стране која је најмање атрактивна. Међутим, без обзира на све, огромни су оглашивачи. Сада имамо потпуно нов феномен, сви вам нуде распродаје преко Интернета. То нико није могао да замисли пре пола године, али се догађа. То је огроман промет. Замислите, неко нема промет у ресторану, дође до ваше интернет адресе и ви сваког јутра добијате понуду тог ресторана, ако хоћете коктел, три пута јефтиније, ако хоћете ручак, два пута јефтиније, ако хоћете масажу... Сада то иде врло далеко, али још не довољно далеко, и ту се Маклуанова визија остварује.

ПОЛИТИКА: То је атак на приватност, али и својеврстан и-мејл терор?

Сања Домазет: Како да није атак! Најапсурдније је када су се дописивали човек и жена, годину дана непрекидно, тајно. Он је дао погрешну адресу, на „Фејсбуку”, она је дала погрешну, јадали се једно другом, спојили се и када су се срели, он види своју жену, она свог мужа и наравно истог секунда су се развели. Дакле, технологија има невероватне последице, чак и те економске, и правне, где се људи због тога и разводе. Сада „Фортуна” није нимало популарна, јер је „Фејсбук” преузео њену улогу. Затим, умножавање идентитета. Више нико нема један „Фејсбук”, него по три-четири. Један је онај реалан где се неко зове како се зове, а други је онај на коме тражи оно што му је најнеопходније, да ли је то дрога, жене, новац, посао. И с треће стране, постоји онај економски где вас позивају да се умрежите у оне пословне мреже, тако да је та мрежа и умрежавање врло вешта игра речи. Та мрежа је врло опасна, јер, или сте ловина или ловац. Ако седите за одређеним столом и не знате ко је ловина, ви сте. Према томе, на Интернету ако не знамо ко је ловина – ми смо, то знајте.

Станко Црнобрња: Ово што сте сада поменули о афекту и једној дуго очекиваној зони где афекат може слободно да се прикаже, јесте та тотално демократска зона Интернета, где постоји низ примера о екстремистичким наступима на Интернету. Али афекат је био шездесетих година протеран из теорија, протеран из школа, протеран из науке, и ви сте имали 40 година једну сушу афекта. Афекта као доктрине, као филозофије живота. И онда имате једног Маклуана који је сав у једном афекту, и он каже: „Тхе бусинесс оф адвертисинг ис адвертисинг”. Значи, они су стално свесни да сами рекламирају сав тај бизнис, то је једно специфично умножавање афективних циљева који су ту да људима пруже нове идентитете. И све то можемо да посматрамо на примеру увођења нових медија у одређене средине. Сада смо једна гранична зона, прилично дивља, која је прошла кроз прилично крволочне ратове, где имамо једну нову генерацију која се сајберизује муњевито, која прелази на нове медије и стиче нове идентитете, мултиплиидентитете, значи више идентитета.

Малопре сте питали, шта је највећа опасност. То је цензура Интернета. Америчкој цивилизацији можемо да захвалимо за једну велику ствар – Интернет, зато што су га дали бесплатно целој планети на слободно коришћење. И имате наступ Хилари Клинтон пре четири године, пре „Викиликса”, где брани слободу Интернета.

Станко Црнобрња

Сања Домазет: Али пазите, најстрашније од тога јесте то што је Интернет први пренео везу Била Клинтона са Моником Левински. Чак ни Маклуан није могао да предвиди да ће Интернет једног дана, одмах након што се то десило, преносити детаље о једној хаљини, замрзнутој након познатог догађаја у Овалном кабинету, и бити најпосећенији тога дана...

Станко Црнобрња: Када се једном пробију те границе у медијима, тешко је вратити се.

Сања Домазет: ...Тако да Хилари Клинтон хвали медиј који је разорио њен брак. То је најстрашније.

Милена Драгићевић-Шешић: Клинтон је славан, морате бити везани за славног, и замрзавате својих пет минута славе, као што је Моника Левински замрзла своју хаљину у замрзивачу.

Станко Црнобрња: То је лова и слава, између је знак једнакости. То је амерички сан.

Сања Домазет: Лова је врло блиско америчком „лав”. И код нас лова и љубав иду заједно.

Станко Црнобрња: Опет бих цитирао Маклуана, као педагога и као човека који је најјасније почео да говори о ефектима нових медија, али и о образовању и структури образовања. Он каже: „Свако ко покушава да направи оштру разлику између образовања и забаве, не зна ништа ни о једном ни о другом”.

Милена Драгићевић-Шешић: Цензура је кључно питање, зато што имамо страховит привид слободе. Значи, имамо осећање да је све могуће, а у ствари, то је опасно. Разговарала сам са колегама из Пољске, они кажу да је супер то када знаш да је цензура, даш текст на цензуру, цензура одбије. Много је гора ситуација када те терају да се сама цензуришеш, и за то постоје суптилни видови цензуре, па временом и заборавиш да се аутоцензуришеш.

Интернет је на први поглед потпуно слободан, а сви знамо не да није, него се у појединим земљама контролише све. Сећам се свог путовања у Кину, нас су ставили у једну велику собу где је било стотине компјутера и на сваком је био вебсајт дате школе. Помислим, глупо је сад да преписујем веб адресу, на кинеском, хајде да је пошаљем себи. Али ме и-мејл систем одбије.

Прилази студент задужен за мене и каже: „Ви, изгледа, хоћете да користите међународни интернет. У нашој школи је кинески интернет а код куће имам међународни”. Одустала сам од слања. Међутим, после две године, већ је у Кини био међународни интернет, али са цензуром одређених речи. Они су тада, 2002, имали само кинески интернет, 2005. студент је мислио да имају светски интернет, а нису га имали. Шта је боље, да зна тачно да је лимитиран, или да има привид слободе, као што ми имамо привид слободе, јер мислимо да нас нико не контролише, а у ствари сви знамо да постоје разни начини како се и шта се скида са Интернета и шта се додаје тако да и ту управља новац.

Сања Домазет: Има једна занимљива ствар коју нико није могао да предвиди. У моментима кризе, сада ове нове, која је почела у Тунису, прва ствар, по којој сам ја, као новинар, знала да ће доћи до револуције, била је та што није било Интернета. А онда сам касније проверавала у којој ће земљи настати побуне, тако што сам питала колеге: имате ли Интернет или не. И када видим да се не јављају, да је Интернет прекинут, то ми је први знак да ће тамо кренути револуције. Као што када штампани медији престану да пишу о књигама, или о култури, то је први знак да су у озбиљној кризи. А када се укине културна рубрика у штампаним медијима, бројте дане колико ће још тај штампани медиј постојати! То је законитост коју још нигде нисам прочитала, али сам више пута видела у пракси. С електронским медијима то није случај, зато што се ту култура заиста интегрисала у забаву толико, да је дошло до потпуне манипулације, чак и на нашој званичној телевизији. Озбиљних, скрупулозних емисија о култури готово да нема. Има их, али у лутајућим терминима.

Милена Драгићевић-Шешић: Има их, али чињеница да су стављене на Други, паралелни програм указује на вредновање тога.

...... 

Маклуан и његове метафоре

Херберт Маршал Маклуан, (21.06.1911. – 31.12.1980) био је канадски филозоф, научник, универзитетски професор, реторичар, књижевни критичар, и теоретичар комуникација. Као следбеник још једног, веома важног теоретичара медија, из Канаде, Харолда Иниса, Маршал Маклуан створио је дело које, данас, важи за камен темељац у изучавању теорије медија, уз то што нуди и велики број практичних, примењивих, решења за рекламну и ТВ индустрију.

Маклуан је светски познат по две „пароле“. Једна гласи „медиј је порука“ а друга „глобално село“. Обе пароле, на језгровит и популаран начин, дефинишу дејство и последице дејства електронских средстава масовног комуницирања на савремено друштво. Мрежне технологије, и Интернет, Маклуан је предвидео скоро 30 година пре него што су се оне и појавиле. О медијима, Маклуан је говорио много, и контреверзно.

Између осталог и следеће: „Штампарска преса, кумпјутер, телевизор, нису само машине које приказују информације. Оне су метафоре кроз које ми концептуално спознајемо саму стварност, на овај или онај начин. Реални свет, ове машине, за нас класификују, постављају у секвенце, уоквирују, увећавају, умањују и аргументовано објашњавају. Кроз ове медијске метафоре ми не видимо свет онаквим какав он јесте. Ми свет видимо онаквим какви су наши системи кодирања.

Толика је моћ обликоване, формиране информације.“

Крај у идућем броју Културног додатка