Кад туга постане хронична

Према подацима Светске здравствене организације тренутно више од десет одсто светског становништва болује од депресије. Сматра се да је број оболелих и већи јер многи не препознају ову болест и не траже помоћ. Депресија је означена као четврта на листи најозбиљнијих здравствених проблема људи у целом свету, а до 2020. године постаће светски здравствени проблем број два.

Ове податке изнео је психијатар прим. др Слободан Симић у својој књизи „Све о депресији”, која је наишла на јако добар пријем код читалаца због приступачног и разумљивог начина на који је проговорила о овој болести, па је недавно из штампе изашло и друго издање.

О депресији, нажалост, има мало доступних информација на српском језику, иако спада у једну од најраспрострањенијих болести, а стотине милиона људи у свету, и десетине хиљада у Србији тренутно од ње болују. Због слабе информисаности, у најбољем случају трећина оболелих потражи лекарску помоћ, а одговарајући третман добије свега десет до двадесет одсто њих, истиче аутор.
Ова болест је стара колико и човечанство – убраја се у најраније описане у историји медицине, а уједно је и најчешћи психички поремећај данашњице. Разлог њеног настанка није само губитак вољене особе, тешка болест или бескућништво, већ окидач може бити и нека мање стресна ситуација као на пример мањак дневног светла, смањено кретање, нездрава исхрана, алкохол, па чак и коришћење неких лекова.

Осим психолошких битни су и биолошки фактори. Генетска истраживања и истраживања деловања антидепресивних лекова указала су на важност биолошке основе депресије: ризик обољевања од тог поремећаја у породици болесника од депресије је два до три пута већи него што је то случај у општој популацији.

„Биолошка истраживања поремећаја расположења указују и на повезаност ових поремећаја са патологијом одређених делова мозга, што се може уочити коришћењем компјутеризоване томографије и магнетне резонанце у испитивању депресивних пацијената”, наглашава др Симић. Он истиче да депресивни болесник може имати болно замишљен израз лица, укочено или погнуто држање, немаран изглед, склоност плачу. Понекад су и јако узнемирени, стално стискају шаке, чупкају косу, не могу мирно да седе или стоје на једном месту.

Већина болесника описује своје стање као јак душевни бол и мучно осећање које разликују од доживљаја нормалне туге. Осећају се нерасположено, тужно и са често присутним губитком самопоштовања. Жале се и на нерасположење, раздражљивост и напетост, чак и више него на жалост. Понекад доминира равнодушност, осећање празнине и утученост, нису више заинтересовани за активности које су их раније радовале и у којима су уживали, стално „предосећају” да ће се десити нешто страшно. Код старијих особа јавља се физички бол: главобоља, стомачне тегобе, срчане сметње. То је заправо „маскирана” депресија јер оболели поричу психичке сметње и у први план истичу телесне тегобе.

Шта депресивни људи могу учинити да помогну себи ?

Др Симић саветује да за почетак прате своје мисли и осећања, то је почетак суочавања с проблемом. На тај начин ће развити вештину уочавања епизода депресије пре него што се потпуно развије. Коришћење технике праћења мисли може им помоћи да разликују које су мисли одраз правог стања, а које су нереалне. Причати са породицом о свом проблему је вероватно најбоља стратегија у борби против депресије. Такође је јако важно поверење у лекара јер се кроз сарадњу и заједничким снагама лакше и брже преболи ово стање, сматра др Симић и препоручује да се у лечењу најчешће комбинује психотерапија са антидепресивима.

Аутор књиге наглашава да човек може много учинити да се сам излечи. Својим понашањем сваки човек може подстаћи развој болести, али и унапредити своје здравље, међутим, важно је знати да је савет са лекаром – неопходан.
 

...............

Како се понашати према депресивнима?

Укључите депресивну особу у разговор, не потцењујте њена осећања, не игноришите најаве суицида, позовите је у шетњу, охрабрите је да поново ради оно што је некада волела, не терајте је на превелике задатке, никада је не оптужујте за лењост, и немојте очекивати да ће се сама извући. Један од најбескориснијих савета гласи „Тргни се, сабери се, потруди се!”.

Комичари – најчешће жртве

Уметници обољевају од поремећаја расположења барем три пута чешће него људи других професија. Можда парадоксално, али међу холивудским глумцима које је ова болест задесила највише је комичара: Розен Бар, Џим Кери, Бен Стилер, Џон Клиз, Рози Одонел, Робин Вилијамс само су неки од њих. Међу писцима су све сами класици: Толстој, Тургењев, Балзак, Гогољ, Дикенс, Зола, Вирџинија Вулф, Фокнер, Хемингвеј, Хесе, Ибзен, чак и Андерсен. Ни најчувенији песници нису могли да се одбране од ове болести: Јесењин, Мајаковски, Бајрон, Пушкин... Ипак, закључује др Симић, славни депресивци само су доказ да болест не може да спречи и омете прави таленат и вештину. Данас славни често јавно говоре о својим искуствима и на тај начин помажу и мотивишу обичне људе да се без стида обрате за помоћ ако им је потребна.

Алтернативна медицина

У последњих десет година широм света спроведено је око четири хиљаде истраживања из области алтернативне медицине. Закључци откривају разочаравајуће низак ниво побољшања код свих третираних болести, а нарочито је скроман ефекат у лечењу депресије. Како аутор наводи у књизи „Све о депресији” највећи релативни успех има биљна медицина, а најконкретнији ефекат на депресију има кантарион, пре свега за благе и умерене депресивне епизоде. Али и ова биљка прилично заостаје за ефектом антидепресива. За акупунктуру није доказан никакав ефекат на депресивне поремећаје, а ни код хомеопатије није доказано да помаже депресивним пацијентима.