Суштина на испиту

УЖИЦЕ – Два позоришта из главног града обележила су треће и четврто фестивалско вече на 11. позоришном фестивалу у Ужицу. Оба та театра – Београдско драмско и ЈДП – наступила су са сложеним представама које су се дохватиле универзалних људских, егзистенцијалних тема. Не да подилазе публици, већ да је суоче са суштинским питањима. Изазов за актере да тим тешким путем допру до гледаоца, испит за публику да о понуђеном размишља.

На тежем послу била је представа "Живот број 2" Београдског драмског позоришта, по савременом тексту Ивана Вирипајева, у режији Ање Суше. Прича пуна симбола о трагању за смислом, пролазности, варкама и јефтиним садржајима свакодневице, предрасудама, бесмислу који царује. Иако замишљена као камерна, одиграна је овде пред пуном великом салом, са око 600 ужичких љубитеља позоришта. И, наравно, поделила мишљења. Неки гледаоци су још током извођења напустили салу, многи се по завршетку питали: да ли је овом сувише неразумљивом комаду заиста место на фестивалу најбољих.

А Ања Суша је, у изјави после представе, ту затеченост публике прихватала, рекавши да је то била и намера, да текст иде на ефекат шока и интелектуалне провокације. По њој, постоје људи који у томе одбијају да учествују и то је у реду, а, уз то, позориште има свој ритам који, нажалост, није ритам данашњег света. Тако мисли редитељка, с тим што преостаје да и жири фестивала о представи "Живот број 2" каже своју реч. Има и оштрих критика: критичар Бојан Муњин у фестивалском листу пише да под милим богом ништа није разумео и да је та представа у ствари "катастрофа број 1"!

На нешто бољи пријем код публике наишао је комад "Брод за лутке" Југословенског драмског позоришта, по тексту Милене Марковић, у режији Слободана Унковског. Представа од које се овде много очекивало – ЈДП је на минулих 10 фестивала више од половине свих награда за најбоље представе освојио, 22 "Ардалиона" укупно побрао – па су, у складу са знатижељом, и додатне столице у салу убачене.

И текла је та прича о женама и женским судбинама кроз осам разних животних ситуација, пуна емоција. О неразумевању и неравноправности, о дилемама, са мноштвом знакова у чији смисао се ваља удубити. Играо је ансамбл са двадесетак врсних глумаца, вођен умешном редитељском руком Унковског, по причи Милене Марковић између живота и бајке, у занимљивом декору Мете Хочевар, костимима Јелене Проковић и уз музику Рамба Амадеуса. Створени су, дакле, сви услови за врхунску представу, али, утисак је, домет ипак није био на нивоу досадашњих наступа ЈДП на ужичком фестивалу. То се осетило и по не тако бурном аплаузу публике по изведеној представи.

У несвакидашњем тону протекла је и конференција за новинаре. Ни новинарских питања, ни опаски гледалаца, па ни реч актера о урађеном. Једино је говорио управник ЈДП Бранко Цвејић, кратко рекавши да им је важно што је публика овако добро сарађивала са овом представом. Касније, у посебним разговорима са глумцима, чуло се од Воје Брајовића да је "Брод за лутке" у ствари животна и болна прича о женским проблемима, да жена код нас (и у већем делу света) нема равноправан положај у друштву и да цивилизацијски ниво у коме би се она осећала равноправном још није достигнут. Познати глумац је томе додао да код Милене Марковић воли што се она не бави метафором из које се извлачи политичка или слична порука, већ есенцијалним проблемима живота.