Дуванџије из Вирџиније

Од нашег сталног дописника

Вашингтон – Споља, кућа није импресивна: здање од цигле боје рђе са четири димњака на крову, у средишту пространог имања с дрворедима и зеленим травњацима. Изгледа изузетно очувано, с обзиром на то да је стара два и по века.

И изнутра све оставља утисак као да је управо реновирано и спремно за усељење. Прво се улази у пространо предворје, десно су две собе за примања, лево радна и спаваћа соба. На спрату, у поткровљу, још седам невеликих соба с креветима – и обавезним „ноћним судом” поред сваког.

Нема, наравно, електрике, нити водоводних инсталација. Кад сам Дејвида Риса, директора музеја „Ганстон Хол”, на крају посете питао где су се укућани купали, добио сам чудан одговор: нису се уопште купали. У Америци 18. века, у њеној тада најмоћнијој и најбогатијој држави, Вирџинији, то, каже г. Рис, није сматрано неопходним, а веровало се и да је штетно.

Желећи да заинтересованим страним новинарима покаже неко историјско место повезано с личностима из америчке револуције, Револуционарним ратом (1775–1783) у којем су се тадашњих 13 британских колонија отцепиле од метрополе, али и политичким догађајима који су га пратили (Декларација о независности 4. јула 1776), др Алисон Мен из вашингтонског Међународног прес-центра одвела нас је 40-ак километара јужно од Вашингтона, на имање Џорџа Мејсона (1725–1792), првог аутора оних чувених принципа да су сви људи по природи слободни, да имају нека урођена права, пре свега она на живот и слободу, на имовину, безбедност и трагање за срећом. То је, касније, уграђено у америчку Декларацију о независности и у 10 амандмана који су, као Повеља о правима, део америчког Устава…

Главну славу за то понели су додуше Мејсонов савременик Џејмс Медисон и други „очеви нације”, Томас Џеферсон и Џорџ Вашингтон, којима је свима било заједничко – да су били чести гости у овој кући која је данас једно од неколико места које сведочи о важном периоду америчке прошлости и људима који су највише допринели да Сједињене Америчке Државе постану то што су данас.

Кад се говори о овим великанима с краја 18. и почетка 19. века, домаћин ове куће се много ређе помиње од других. Ваљда зато што, за разлику од Вашингтона (први председник САД), Џеферсона (трећи) и Медисона (четврти), сем кратког бављења политиком у Вирџинији и улогом делегата на уставној конвенцији 1787, није био ни на једном државном положају. Не зато што није могао, него зато што то није хтео.

Био је пре свега велики земљопоседник, с плантажама са обе стране реке Потомак које су заузимале преко 8.000 хектара, на којима је узгајан дуван, у то време најважнији производ економије Вирџиније и главни извозни артикал Америке. Али ретко се помиње да су такође велики земљопоседници и узгајивачи дувана били и Вашингтон, и Џеферсон, и Медисон.

Са овим пријатељима Џорџ Мејсон се политички разишао управо на поменутом конгресу на којем је усвајан амерички Устав (данас најстарији на свету који се још примењује). Иако је на том скупу био један од најчешћих говорника, на крају га, с још два истомишљеника, није потписао – јер је сматрао да даје превелика овлашћења федералној влади, што значи да су нека од данашњих спорења у Вашингтону око карактера централних власти посејана још онда, пре више од два века.

Мејсон је тражио да део Устава буде и повеља о правима, што му је придодато тек касније, а захтевао је и да Устав укине ропство. Али то уверење није потврдио сопственим примером: на његовом имању је радило чак стотину робова, које није ослободио ни кад је одлазио са овог света: као капитал, у тестаменту их је оставио својој деци (имао их је 12, од којих је зрелост достигло само деветоро).

То да су начела једно, а интереси и пракса нешто сасвим друго, потврђује и чињеница да је у 18. веку ропство било главни живи рад у Вирџинији. Око 1783. црних робова у овој, прво колонији, а онда федералној држави, већ је било више него белаца.

Једна од занимљивих прича коју смо чули обилазећи „Ганстон хол” је она о томе како су поменути „очеви нације” одлучивали где ће се изградити главни град.

По тој причи, нимало није случајно што је престоница само 18 километара од капије Монт Вернона, куће и имања Џорџа Вашингтона. Први председник Америке и моћни Вирџинијци, укључујући ту и домаћина „Ганстон хола”, били су веома заинтересовани да границе Дистрикта Колумбије буду постављене баш тамо где су они предлагали – и обухвате добар део земље која је била у њиховом поседу.

Пошто дуван није био нарочито профитабилан, њихова замисао је била да продајом те земље држави стекну капитал, а потом га уложе у трговину и транспорт дуж Потомка и канала који је требало да се прокопају све до тадашњих западних граница.

Потомак је, међутим, био исувише плитак, против су били и трговци из суседне Александрије која је прво била део главног града, а потом се изборила да то више не буде. А затим је дошла и железница…

Посета „Ганстон холу” је у сваком случају био занимљив сусрет са историјом – и историјским трачевима, који показују да су и великани свугде пре свега били људи. Своје слабости су понели у гробове, а оно што су уградили у темеље државе и данас стоји.