Уз Фидела до краја

Програм „Демократија: извоз/увоз” филмског фестивала у Новом Саду, који указује да се у 21. веку демократија удаљила од своје суштине и постала повод за играчке у рукама моћника, отворен је синоћ премијером документарног филма „Уз Фидела до краја” Горана Радовановића.

–„Уз Фидела до краја”је политички слоган исписан на билборду, којим се на Куби рекламирају тековине револуције. Ту политичку пропагандну категорију чине и поруке које се директно односе на америчку политику и блокаду, али и поруке које се односе на интернационализам и латиноамеричку солидарност. Са ликовне тачке гледишта, ово су необичне медијске слике у којима се преплићу искуства руског револуционарног конструктивизма, совјетског социјалистичког реализма и америчког поп-арта – истиче у разговору за наш лист аутор филма и додаје да назив документарца „сугерише тематику филма: последњу фазу фиделизма”.

Радовановић, аутор документараца „Кастинг”, „Отпор”, „Моја домовина”  и „Пилећи избор”, и играног филма „Хитна помоћ”, у новом делу слика прославу 1. маја на Куби – тамошњи најзначајнијијавни скуп који због своје привлачне популистичко-интернационалистичко-синдикалне  кореографије привлачи левичарску елиту широм света. И све то уз звуке интернационале која поприма хармонију антиглбалистичке химне.

– На Куби постоји култура патриотизма која је везана за култ подизања заставе и култ слушања химне, који су део обавезног ритуала пре почетка наставе у свакој кубанској школи. И то сваки дан, без изузетка. Наравно да су у школском систему дијалектички материјализам и марксизам доминантна и једина оптика тумачења света. Отуд не чуди да је руско име Владимир врло распрострањено на Куби. Идеолошке револуционарне пароле старе 52 године нису анахроне већ апсурдно реалне и долазе из једног нама познатогсвета некадашњег интернационализма – истиче аутор који Кубанце доживљава као „питом и племенит народ са минималном агресијом, поред којих улични, изгладнели пси нити режу нити лају”, и чији је повратак рутини живота, како каже Радовановић „увек болан, јер се на Куби суочавање са свакодневицом мери количином хлеба, и буквално и метафорички”.

–Нисам могао да избегнем стандардни и традиционални изазов европских редитеља који се се суочавали са Кубом у погледу прављења документарног записа, било да је то импулсивно као у случају Ањес Варде средином шездесетих или продукционо промишљено и срачунато као у случају Вима Вендерса и његовог „Буена виста” крајем деведесетих. Моја позиција је била повољнија, јер сам као професор филмске режије на Међународној филмској школи имао годину дана могућности не само да посматрам већ и да учествујем у животу који се временом откривао као мање егзотичан,а више као реалан свет. 

Средњовечнибрачнипаркојидржијавнутелефонскуговорницузастановникеселабезтелефона, локални бенд, мотоцикл из педесетих или мегафон, јунаци су овог филма, заједно са становницима места Сан Пабло де Јао у Сијера Маестри, који за европске стандарде живе у прилично оскудним материјалним условима.

– Сви антибиотици на Куби су искључиво домаће производње и то је држава са развијеном традицијом генетског инжењеринга. Али због оскудне и једнолично неправилне исхране дијабетес тамо поприма драматичну форму епидемије. Али у Хавани сам био на предавању локалног историчара филма Хорхе Иглесијаса, интелектуално најубедљивијем предавању које сам икада слушао о филмској поетици Душана Макавејева. Знање је један од кључева за разумевање тајне кубанске социјалне динамике – оцењује редитељ и додаје да је знање најзначајније достигнуће која је ова тоталитарна држава дала грађанима.

-----------------------------------------------------------------------

Енклава или заблуде и велике речи о Косову

Горан Радовановић припрема играни филм „Енклава”, чија се радња одиграва на физички ограниченом, изолованом простору на Косову.

– То је филм који ће наше снове, заблуде и велике речи о Косову свести на једноставну поруку љубави, као једини могући услов нашег опстанка, физичког и духовног – каже аутор који сматра да није рано за овакав филм.

– У будућој историји културе нашег народа већ је одвојено место за један филм о данашњем виђењу Косова и Метохије од стране његових савременика. Остаје да се сними и да се то место попуни. Али не а постериори. Већ сада, одмах, без калкулације, свим уметничким средствима и са пуно страсти! Једино такав филм може бити интересантан садашњем гледаоцу, и релевантан за будућег.