Зашто грађани ћуте

Грађани Србије се недовољно самоорганизују и ретко одлучују. То је закључак размене искустава Грађанске иницијативе из Србије и Центра за информисање, сарадњу и развој невладиних организација из Словеније.

Миљенко Дерета, извршни директор Грађанских иницијатива,каже да се у Србији стиче утисак да дијалог заинтересованих група грађана и институција, постаје монолог и да је неопходно успоставити бољу сарадњу међу њима. „Добијамо информације да ће одзив грађана на изборе бити мањи него икад и да се спроводи јако мало оног што грађани покрену, а они имају право да утичу на теме којима ће се Влада Србије бавити. Погрешан је став да људи из цивилног сектора не треба да разговарају са политичарима.”

Ипак у Суботици грађани сами покушавају да реше питање недостатка социјалне установе за децу која изађу из хранитељских породица, а намеравају да оснују фонд за даровиту ромску децу. У Шапцу се залажу да особе са инвалидитетом добију своје представнике у доношењу одлука на градском нивоу, а покренули су иницијативу како би основали међуопштински национални савет Рома. У Нишу покушавају да исправе одлуку којом је Ромима одузет простор у коме је била њихова установа културе, и да реше недостатак јавне гараже и биоскопа. У Крагујевцу су се грађани ангажовали на подстицању студентског предузетништва и изградњи станова за збрињавање инвалида.

Има још добрих примера иницијативе грађана. Многе њихове сугестије су уважене у доношењу Закона о удружењима и Закона о социјалној заштити. И Министарство омладине и спорта често сарађује са омладинским организацијама и укључује их у систем доношења одлука.

Нажалост, оваквих примера је мало. Цвијетин Миливојевић, директор ПР агенције Прагма,сматра да је то због тога што смо презасићени организацијама као што су Народни фронт или ССРН из времена социјализма, који су требали да акумулирају народну иницијативу и енергију а постали су политичке организације. „Самоорганизовање је иживљено кроз самоуправљањеи локалну самоуправу. Цивилни сектор би могао да помогне у самоорганизовању грађана, али неке невладине организације су параван политичких странака. Зато имамо усамљене примере народне иницијативе. Децентрализација је добра тема, али је гура једна странка и народ се охладио од те теме. На локалном нивоу има самоорганизовања грађана али углавном у кризним ситуацијама.”

 Код нас недостаје процедура у Влади и парламенту, па иако је омогућено подношење иницијатива, оне завршавају у скупштинским фиокама. Можда ће „Приручник за укључивање грађана и цивилног друштва у процесе одлучивања” који је управо одштампан спречити да предлози локалних заједница остану у нечијим фијокама.

Жарко Кораћ, председник СДУ и народни посланик, види велику улогу медија како би грађани били информисани, али и јавног мњења које може да врши притисак. „Код нас када се заврше избори грађане нико ништа више не пита. Ми немамо демократску јавност“.

Кораћ разлог за одсуство грађанских иницијатива налази у чињеници да се „Цивилни сектор углавном бави људским правима. То јесте јако важно, али није добро што имамо мало специјализованих невладиних организација за решавање свакодневних проблема локалних заједница. Нисмо се ни навикли на самоорганизовање. Мало је примера као „Пети паркић.”