Устав не брани изручење

Србија је први пут у ситуацији да испоручи држављанина Црне Горе страној држави. Међутим, српски Законик о кривичном поступку још није раздвојио две државе бивше државне заједнице и забрањује изручење "држављана Србије и Црне Горе". Црногорски држављанин Крсто Станишић, који је ухапшен недавно у Београду по потерници Интерпола, налази се у екстрадиционом притвору и чека да га српске власти изруче Немачкој, а то значи да га Србија сматра странцем, што он и јесте.

Хапшење Станишића догодило се недељу дана пре него што ће бити усвојен нови српски устав који нема изричиту забрану екстрадиције наших држављана другим земљама, као што је то имао стари устав.

Непостојеће држављанство

"Грађанин Републике Србије не може бити лишен држављанства, прогнан или екстрадиран", каже члан 47, став 2 сада већ бившег српског устава. У новом уставу Србије нема ове забране, а старо је правило да је све што није забрањено – дозвољено. Неки кажу да је тиме сам Устав обезбедио потпуну сарадњу наше државе са Хашким трибуналом. Други сматрају да ће питање екстрадиције бити уређено међународним документима које Србија, као суверена држава, мора поштовати.

Међутим, то не значи да Србија сада може изручивати своје држављане земљама у којима су починили кривична дела. Забрана изручења више није уставна категорија, али постоји у нашем Законику о кривичном поступку.

– Један од услова да неки окривљени или осуђени буде изручен другој држави, по ЗКП-у, јесте тај да он није држављанин Србије и Црне Горе. То, после престанка постојања СЦГ, може бити у неким ситуацијама проблематично. Наиме, у тој одредби не пише да је реч о држављанину државне заједнице Србија и Црна Гора, већ се само говори о држављанину Србије и Црне Горе. При томе се, по свему судећи, мислило на државну заједницу, али то није потпуно сигурно – објашњава др Милан Шкулић, професор кривичног процесног права на Правном факултету у Београду.

Законик о кривичном поступку, дакле, још није усаглашен са чињеницом да је престала да постоји државна заједница. Ипак, могуће је, каже Шкулић, и другачије тумачење – да постоји забрана изручења и за држављане Србије и за држављане Црне Горе.

– Ово тумачење не би било тако нелогично, јер ако сматрамо да се одредба постојећег ЗКП-а односи само на држављанство сада непостојеће државне заједнице, то би онда могло значити да би могао бити изручен и држављанин Србије, будући да, с једне стране, више нема уставних препрека, а друге стране, нема ни државне заједнице. Сматрам да то не би било логично јер интерес правне сигурности налаже да се ЗКП и у овом случају тумачи у корист грађана, а то важи и за међународне уговоре у којима се као услов помиње да лице које се изручује не сме бити држављанин Југославије, односно СЦГ, што би сада требало тумачити да не сме бити држављанин Србије – објашњава даље наш саговорник ову правну заврзламу.

Издавање окривљених и осуђених

– Са становишта интереса правне сигурности окривљених, који су доскора били грађани државне заједнице СЦГ, а сада одвојено држављани Србије, односно Црне Горе, било би најлогичније сматрати да се забрана изручења, по ЗКП-у, и даље односи како на држављане Србије тако и на држављане Црне Горе, све док не ступе на снагу нове одредбе новог ЗКП-а, по којима ће један од услова за изручење бити да није реч о држављанину Републике Србије и тек тада ће бити неспорно да се могу изручивати другим земљама држављани Црне Горе – закључује др Шкулић.

Док планиране измене новог законика о кривичном поступку не буду усвојене, тако што се термин Србија и Црна Гора замењује називом Република Србија, овај проблем ће морати да се решава у судској пракси.

У поглављу "Поступак за издавање окривљених и осуђених лица", нови законик о кривичном поступку каже да се "издавање спроводи по одредбама међународних уговора", а "ако међународни уговор не постоји или одређена питања нису регулисана међународним уговором, издавање окривљених или осуђених лица спровешће се по одредбама овог законика".

"Претпоставке за издавање јесу: да лице чије се издавање тражи није држављанин Србије и Црне Горе и да дело због којег се тражи издавање није извршено на територији Републике Србије, против ње или њеног држављанина", каже члан 517. новог ЗКП-а. Међутим, "ако за исто кривично дело није већ осуђен од домаћег суда, може се одобрити издавање странца или држављанина Србије и Црне Горе међународном суду који је признат потврђеним међународним уговором".

Такав суд, признат потврђеним међународним уговором, јесте Хашки трибунал.
Александра Петровић

-------------------------------------------------------------------------

Реч политичара

"Општеприхваћена правила међународног права и потврђени међународни уговори саставни су део правног поретка Републике Србије и непосредно се примењују. Потврђени међународни уговори морају да буду у складу с Уставом". Ову одредбу највишег правног акта Србије представници већих парламентарних странака различито тумаче.

Жељко Томић, посланик Демократске странке Србије, коментарише:

– Компатибилност са међународним правом у ранијем уставу није постојала и члан 16. је успоставља јасно прописујући да морамо да поштујемо то право. Ипак, специфичности, као што су сама изручења, не решавају се уставом, већ уговорима и законима наше државе, због чега ни устав прецизно не регулише ово питање.

Потпредседник Народне скупштине Србије Милан Марковић, функционер Демократске странке, сматра, пак, да је потпуно јасно да нема забране изручења и да "нема ничег спорног у члану 16. који јасно налаже да се јединствено примењују општа правила међународног кривичног права".

– Уколико за неке има, на примену тих закона нас обавезују међународни уговори, које Устав допуњује. Због тога би у новом уставу посебна одредба о екстрадицији, које нема, била више политичко испољавање – каже Марковић.

Зоран Красић, посланик СРС-а, уверава, међутим, у супротно – да "нови устав никако не дозвољава изручења".

– Јасно је написано да је реч о потврђеним међународним правилима која морају да буду у складу са уставом, што значи са оним правима која допушта наш устав. А изручења свакако не допушта, јер се у другом члану наводи да сувереност потиче од грађана и да ниједан државни орган, политичка организација, група или појединац не може да присвоји сувереност од грађана. Значи, грађанин је суверен, а ако држава испоручи свог суверена мимо својих закона одриче се суверености – истиче Красић.

– Наиме, Закон о сарадњи са Хашким трибуналом радикали сматрају спорним и неуставним. И не само радикали, јер да није тако, не би сва изручења била представљена као добровољна. А члан који се односи на поштовање међународног права односи се на сарадњу са светским правосуђем у сузбијању тероризма и прања новца – закључује Красић.

Посланик СПС-а Жарко Обрадовић кратко одговара:

– Нови устав прецизира да Србија мора да поштује оне међународне уговоре који су општепризнати као важећи за све чланице Уједињених нација, а ратификовао их је парламент. Реч је, значи, само о уговорима од општег значаја.
М. Никић