Негодовање око Буша

Од нашег сталног дописника
ВАШИНГТОН, 19. новембра – Војна победа Американаца у Ираку више није могућна и Вашингтон треба да позове чак и државе које сматра непријатељским да му помогну у решавању све већих проблема на том фронту. Такве оцене, непријатне за администрацију Џорџа Буша, управо је изрекао Хенри Кисинџер, ветеран овдашње дипломатије и све чешћи стратешки саветодавац шефа Беле куће.

У интервјуу Би-Би-Сију и другим наступима Кисинџер се заложио и за хитно сазивање међународне конференције о Ираку, на којој би, поред локалних актера и Американаца, учествовале и "отпадничке државе", каквим се овде сматрају Иран и Сирија, као и околни битни фактори – Русија, Турска, Пакистан. Заложио се и за претварање Ирака у троделну "конфедерацију" са "суштинском аутономијом" за шиите, суните и Курде. Уједно се успротивио предлозима за брзо повлачење америчких трупа, јер би то без повећане међународне подршке могло да повећа насиље у Ираку које би могло да надмаши некадашње "због кога смо војне снаге послали у (бившу) Југославију".

Сличне предлоге, такође са извесним позивањем на искуства са Балкана, изнео је данас, још једном, демократски сенатор Џозеф Бајден, који ће ускоро, како се најављује, преузети руковођење сенатским Комитетом за спољне односе. Сугерише, такође, стварање трипартитне "федерације" и одржавање међународне конференције – уз учешће Ирана, Сирије и Турске – "налик дејтонској конференцији о Босни" на којој би "главне ирачке фракције биле приморане да остану док се не сагласе" о путу за излазак из кризе.

Подсећање на војне и дипломатске захвате на просторима бивше СФРЈ учестало је упоредо са овде појачаним страховањима да драматизација у Ираку све више подсећа на вишегодишњи рат у Вијетнаму, из кога је, пре више од три деценије, Америка била приморана да повуче трупе, претрпевши потом низ унутрашњих политичких потреса. Буш је такву паралелу направио и из Вијетнама, где се одржава самит Азијско-пацифичке економске кооперације, уз прављење диференцијације између два бојишта, рекавши: "У Ираку ћемо победити ако се не повучемо".

Демократска партија, победник на овдашњим прошлонедељним парламентарним изборима, доживљеним и као референдум о политици Вашингтона према Ираку, тражи да администрација хитно предложи измењени приступ, тако да главнину терета на бојишту преузму ирачке оружане снаге, а да америчке трупе почну постепено повлачење већ следеће године. Притисак на Буша повећавају и његови некадашњи ратни идеолози, који њему лично замерају за "неодговарајућу ратну тактику".

Негодовања у кругу око Буша су све гласнија, а он остаје са све мање пријатеља, констатује данас "Вашингтон пост". За разлику од Кисинџера, који тврди да "остаје уз председника", многи некадашњи партнери сада му "окрећу леђа".

Међу њима је и један од бивших стратега администрације Кенет Аделман. Он сада Бушу удара "пацке" за "очајно руковођење" које је "у питање довело" и Ирак и околни регион.

Придружио му се и Ричард Перл, који је у време инвазије на Ирак био међу планерима у Пентагону. "Направљена је велика грешка што је по обарању Садама Хусеина успостављена окупациона управа уместо да се власт повери прелазној домаћој влади", каже сада.

Такви покушавају да своју одговорност пребаце на друге, одговарају лојални Бушу. Један од њих каже да би требало да дође до дубљег преиспитивања свачије улоге како би се нашао одговор на питање "зашто је добра идеја лоше реализована". Додаје и да је за грешке цех платио шеф Пентагона Доналд Рамсфелд, који је недавно поднео оставку, тако "да не треба упирати прстом у председника".

Аделман, међутим, не попушта. Он наглашава: "Бушов тим за националну безбедност је некомпетентнији од свих таквих екипа које смо имали у последњих пола века, а најодговорнији за то је председник".

Чињенице говоре саме за себе. Жртава у Ираку је све више, и међу Американцима, а изгледа за мир све мање, што потврђује и најновији масакр у Хили који је однео десетине жртава. Прошле године је, уз то, било најављено смањивање броја војника САД у Ираку, али се још шаљу – појачања.

Истовремено се дефинишу и нове опасности. Шеф ЦИА Мајкл Хејден сматра да је грађански рат постао већи проблем од снажне побуне. Кисинџер и други стратези упозоравају да тај кошмар могао да се прошири на цео регион, па предлажу да успостављање безбедности добије предност над демократизацијом, која је раније била проглашена за приоритет.