Откриће "Карађорђа" у Болоњи

Све се знало о првом српском играном филму "Карађорђе", снимљеном у Београду 1911. године, али му ни после вишедеценијске потраге по домаћим и страним кинотекама нико од историчара филмске уметности и истраживача није ушао у траг. Крајем седамдесетих година изгубљена је свака нада да ће се макар неколико кадрова филма "Живот и дела бесмртног Вожда Карађорђа" икада наћи.

Александар Ердељановић је и пре избора за управника Архива Југословенске кинотеке 2001. године знао све о "Карађорђу". И њега је и те како копкала та тајна о осамдесетогодишњем нестанку првог српског играног филма.

У марту 2003. године Саша Ердељановић је стигао у Будимпешту да као представник Југословенске кинотеке присуствује Трећој конференцији о рестаурацији старих филмова. Тада је, у једној паузи, упознао Николауса Вострија, који је у Аустријском филмском архиву у Бечу водећи стручњак за заштиту филмског фонда.

– Тај човек ми се одмах допао. Био је срдачан, отворен. Привукао ме је највише тиме што смо стално откривали нове теме о старим филмовима. Видело се да је заљубљеник кинотеке, као и ја, па нашем разговору нисмо могли да видимо крај. Зато сам га и позвао на пићенце у један лепи будимпештански кафе-ресторан. За столом нам се придружио и Мате Кукуљица из Загреба, којем су наши разговори извесно време били интересантни, онда смо му, вероватно, постали досадни, па је отишао да спава. Востри и ја смо наставили да уживамо у разговору о старим филмовима. Наравно, уз једно, па друго, па треће пићенце – сећа се Саша Ердељановић.

Е, кад је атмосфера била сасвим открављена, управник београдског Архива Кинотеке је, седећи раскомоћен и опуштен за столом, погледао у колегу из Беча.

– Драги Ностри, да немате ви у вашој Кинотеци неке старе српске материјале? – упитао га је Ердељановић, очекујући да му Бечлија испред лица, машући кажипрстом, стави до знања да тамо нема ништа интересантно за Београђанина.

Востри је сагнуо главу, мало ћутао, а онда погледао у Ердељановића.

– Могуће је – одговорио је.

Била је то сламка за коју се управник Архива Кинотеке из Београда ухватио и није имао намеру више да је испушта. Почео је да наваљује на колегу да му каже још неки податак. Е, ајде сад, ако можеш одбиј београдског шмекера, па био ти и из некадашње царствујушће Вијене. Востри је почео да говори о некаквим старим филмовима о Србији, краљевској породици Карађорђевић, Српској војсци, па онда некакве разне свечаности, сахране... Већ те ноћи пао је договор да Александар Ердељановић изврши експертизу тих материјала, јер видело се и по самом Вострију да у бечкој Кинотеци нико не познаје догађаје и личности из српске историје.

Завршио се скуп у Будимпешти, размењивани су и-мејлови, обављали телефонски разговори између Беча и Београда, али касете са "српским материјалом" никако нису стизале у нашу престоницу. Проблем је настао због такозваног телекинирања старих, нитратних копија српских филмова. Зато је Востри позвао Ердељановића да дође, брате, у Беч и да тамо као гост њиховог Архива на лицу места идентификује постојеће материјале.

– Десило се, међутим, нешто друго. Обојица смо позвани да у јуну исте 2003. године будемо гости Фестивала старих филмова у Болоњи. Ето прилике, рекох себи, да утаначим посету Бечу. Али, Востри се у Болоњи појавио тек при крају фестивала, кад сам већ помислио да се опет нешто испречило мојој радозналости и нестрпљењу да што пре погледам те филмске материјале у Бечу. Опет га позовем на пићенце, јер ми је нешто говорило да сам пред великим открићем. Заиста је било тако. Зато сам му рекао да више нема одлагања и да ће ме видети у Бечу већ у јулу, што је он радо прихватио – враћа се у те болоњске дане управник Архива Кинотеке.

И тако, на растанку у Болоњи, било је – ево рука руци, до следећег виђења – кад Востри тада нешто изусти.

– Изгледа да у фонду старих српских филмова постоји и један играни – рекао је Бечлија.

Ердељановић каже да је у том тренутку поскочио као да је био опарен.

– Да ли си гледао тај филм? Можеш ли да ми опишеш неку сцену? Молим те, кажи ми само један мали детаљ, било би ми довољно – сада Саша више није испуштао Вострија.

– Ма, реч је о неким борбама Срба и Турака – одговорио је Востри.

– Да ли се глумци поклањају публици?

– Да – рекао је Бечлија после кратког колебања.   

– Да ли неки дечак убија Турчина? – наставио је Ердељановић, сада већ грозничаво, да испитује колегу из Аустрије.

– Да.

– Николаусе, ово је чудо! У вашем Архиву се крије најстарији српски играни филм "Карађорђе" из 1911. године – повикао је Александар Ердељановић. Не издржавши да ово откриће бар за неко време задржи за себе, Саша је пожурио до првог уличног телефона. Позвао је Радослава Зеленовића, директора Југословенске кинотеке.

– Рале, пронашао сам "Карађорђа"! – прекинуо је Ердељановић свог директора усред разговора о утисцима са фестивала у Болоњи. Настао је тајац. Чинило се као да се веза са Београдом прекинула.

– Не могу да верујем, то није могуће! То није могуће! – коначно је проговорио директор Зеленовић.

После десетак дана Зеленовић и Ердељановић су отпутовали у Аустрију. У Лаксенбургу, крај Беча, где се чува запаљиви фонд Аустријског филмског архива, погледали су све српске материјале. То је била оставштина Игнаца Рајнталера, власника биоскопа и дистрибутера филмова из Осијека, који се после стварања Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, 1918. године, вратио у Аустрију, одакле су му преци. Живео је у Лакенбаху, у покрајини Бургенланд (Градишће), где је чувао своју колекцију филмова. Тамо је и умро средином тридесетих година прошлог века. Тек крајем деведесетих година, претурајући по тавану старе куће, удовица Игнацијевог сина, пронашла је ролне са филмовима и целокупан материјал продала Аустријском филмском архиву. Тако је откривено више од двадесет давно загубљених аустријских и немачких филмова и готово две трећине филмског фонда првог српског филмског продуцента Светозара Боторића.