Otkriće "Karađorđa" u Bolonji

Sve se znalo o prvom srpskom igranom filmu "Karađorđe", snimljenom u Beogradu 1911. godine, ali mu ni posle višedecenijske potrage po domaćim i stranim kinotekama niko od istoričara filmske umetnosti i istraživača nije ušao u trag. Krajem sedamdesetih godina izgubljena je svaka nada da će se makar nekoliko kadrova filma "Život i dela besmrtnog Vožda Karađorđa" ikada naći.

Aleksandar Erdeljanović je i pre izbora za upravnika Arhiva Jugoslovenske kinoteke 2001. godine znao sve o "Karađorđu". I njega je i te kako kopkala ta tajna o osamdesetogodišnjem nestanku prvog srpskog igranog filma.

U martu 2003. godine Saša Erdeljanović je stigao u Budimpeštu da kao predstavnik Jugoslovenske kinoteke prisustvuje Trećoj konferenciji o restauraciji starih filmova. Tada je, u jednoj pauzi, upoznao Nikolausa Vostrija, koji je u Austrijskom filmskom arhivu u Beču vodeći stručnjak za zaštitu filmskog fonda.

– Taj čovek mi se odmah dopao. Bio je srdačan, otvoren. Privukao me je najviše time što smo stalno otkrivali nove teme o starim filmovima. Videlo se da je zaljubljenik kinoteke, kao i ja, pa našem razgovoru nismo mogli da vidimo kraj. Zato sam ga i pozvao na pićence u jedan lepi budimpeštanski kafe-restoran. Za stolom nam se pridružio i Mate Kukuljica iz Zagreba, kojem su naši razgovori izvesno vreme bili interesantni, onda smo mu, verovatno, postali dosadni, pa je otišao da spava. Vostri i ja smo nastavili da uživamo u razgovoru o starim filmovima. Naravno, uz jedno, pa drugo, pa treće pićence – seća se Saša Erdeljanović.

E, kad je atmosfera bila sasvim otkravljena, upravnik beogradskog Arhiva Kinoteke je, sedeći raskomoćen i opušten za stolom, pogledao u kolegu iz Beča.

– Dragi Nostri, da nemate vi u vašoj Kinoteci neke stare srpske materijale? – upitao ga je Erdeljanović, očekujući da mu Bečlija ispred lica, mašući kažiprstom, stavi do znanja da tamo nema ništa interesantno za Beograđanina.

Vostri je sagnuo glavu, malo ćutao, a onda pogledao u Erdeljanovića.

– Moguće je – odgovorio je.

Bila je to slamka za koju se upravnik Arhiva Kinoteke iz Beograda uhvatio i nije imao nameru više da je ispušta. Počeo je da navaljuje na kolegu da mu kaže još neki podatak. E, ajde sad, ako možeš odbij beogradskog šmekera, pa bio ti i iz nekadašnje carstvujušće Vijene. Vostri je počeo da govori o nekakvim starim filmovima o Srbiji, kraljevskoj porodici Karađorđević, Srpskoj vojsci, pa onda nekakve razne svečanosti, sahrane... Već te noći pao je dogovor da Aleksandar Erdeljanović izvrši ekspertizu tih materijala, jer videlo se i po samom Vostriju da u bečkoj Kinoteci niko ne poznaje događaje i ličnosti iz srpske istorije.

Završio se skup u Budimpešti, razmenjivani su i-mejlovi, obavljali telefonski razgovori između Beča i Beograda, ali kasete sa "srpskim materijalom" nikako nisu stizale u našu prestonicu. Problem je nastao zbog takozvanog telekiniranja starih, nitratnih kopija srpskih filmova. Zato je Vostri pozvao Erdeljanovića da dođe, brate, u Beč i da tamo kao gost njihovog Arhiva na licu mesta identifikuje postojeće materijale.

– Desilo se, međutim, nešto drugo. Obojica smo pozvani da u junu iste 2003. godine budemo gosti Festivala starih filmova u Bolonji. Eto prilike, rekoh sebi, da utanačim posetu Beču. Ali, Vostri se u Bolonji pojavio tek pri kraju festivala, kad sam već pomislio da se opet nešto isprečilo mojoj radoznalosti i nestrpljenju da što pre pogledam te filmske materijale u Beču. Opet ga pozovem na pićence, jer mi je nešto govorilo da sam pred velikim otkrićem. Zaista je bilo tako. Zato sam mu rekao da više nema odlaganja i da će me videti u Beču već u julu, što je on rado prihvatio – vraća se u te bolonjske dane upravnik Arhiva Kinoteke.

I tako, na rastanku u Bolonji, bilo je – evo ruka ruci, do sledećeg viđenja – kad Vostri tada nešto izusti.

– Izgleda da u fondu starih srpskih filmova postoji i jedan igrani – rekao je Bečlija.

Erdeljanović kaže da je u tom trenutku poskočio kao da je bio oparen.

– Da li si gledao taj film? Možeš li da mi opišeš neku scenu? Molim te, kaži mi samo jedan mali detalj, bilo bi mi dovoljno – sada Saša više nije ispuštao Vostrija.

– Ma, reč je o nekim borbama Srba i Turaka – odgovorio je Vostri.

– Da li se glumci poklanjaju publici?

– Da – rekao je Bečlija posle kratkog kolebanja.   

– Da li neki dečak ubija Turčina? – nastavio je Erdeljanović, sada već grozničavo, da ispituje kolegu iz Austrije.

– Da.

– Nikolause, ovo je čudo! U vašem Arhivu se krije najstariji srpski igrani film "Karađorđe" iz 1911. godine – povikao je Aleksandar Erdeljanović. Ne izdržavši da ovo otkriće bar za neko vreme zadrži za sebe, Saša je požurio do prvog uličnog telefona. Pozvao je Radoslava Zelenovića, direktora Jugoslovenske kinoteke.

– Rale, pronašao sam "Karađorđa"! – prekinuo je Erdeljanović svog direktora usred razgovora o utiscima sa festivala u Bolonji. Nastao je tajac. Činilo se kao da se veza sa Beogradom prekinula.

– Ne mogu da verujem, to nije moguće! To nije moguće! – konačno je progovorio direktor Zelenović.

Posle desetak dana Zelenović i Erdeljanović su otputovali u Austriju. U Laksenburgu, kraj Beča, gde se čuva zapaljivi fond Austrijskog filmskog arhiva, pogledali su sve srpske materijale. To je bila ostavština Ignaca Rajntalera, vlasnika bioskopa i distributera filmova iz Osijeka, koji se posle stvaranja Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca, 1918. godine, vratio u Austriju, odakle su mu preci. Živeo je u Lakenbahu, u pokrajini Burgenland (Gradišće), gde je čuvao svoju kolekciju filmova. Tamo je i umro sredinom tridesetih godina prošlog veka. Tek krajem devedesetih godina, preturajući po tavanu stare kuće, udovica Ignacijevog sina, pronašla je rolne sa filmovima i celokupan materijal prodala Austrijskom filmskom arhivu. Tako je otkriveno više od dvadeset davno zagubljenih austrijskih i nemačkih filmova i gotovo dve trećine filmskog fonda prvog srpskog filmskog producenta Svetozara Botorića.