Нема мира ни на слави

ШАБАЦ – Протојереј Војислав Петровић из Шапца озбиљно је забринут за безбедност своје породице. У последњих двадесетак дана кућа Петровића, у Карађорђевој улици број 1, на мети је непознатих нападача, а узнемиравања су достигла кулминацију на њихову крсну славу Ђурђиц. Иако се све дешавало у центру града, полиција готово да није реаговала, што код овог свештеника изазива отворене сумње.

Свештеник Петровић познат је у јавности као један од најжешћих противника Милошевићевог режима. На деветомартовским демонстрацијама 1991. године скинуо је водени топ са полицијског возила, био је члан Главног одбора СПО из шабачког краја, а на фасади шабачког СУП-а дуго је стајала његова потписана порука "вратите мој досје".

– Нећу више да ћутим. Једини начин да се заштитимо, јесте да обавестимо јавност. Да се ово неком другом дешава, тај би већ одавно био пред страном амбасадом, тражећи азил – каже Војислав Петровић, који са супругом Зорицом има петоро деце – Мирјану, Карађорђа, Петра, Вука и Марију.

После промена у Србији, Петровић је био један од иницијатора подизања спомен-цркве ликвидираним Шапчанима на старом савском мосту и подносилац захтева да се овај велики комунистички злочин детаљно истражи. Ангажовао се на враћању одузете имовине СПЦ, а лично је стао пред раднике ДП "Борања", када су дошли да исеку шуму манастира Петковица.

– Најновије непријатности су почеле када сам на састанку епархије на Соко граду затражио да се поведе расправа о свештеницима који раде за ДБ и заузме официјелни став о хомосексуалцима у мантији. То вече покидане су ми лампе из ходника до улице и сломљена слика Драже Михаиловића. Убрзо потом, супруга је затекла мушкарца који је покушавао да развали улазна врата. Рекао је да је, наводно, муслиман, који већ дуже време намерава да запали нашу кућу – прича Петровић.

Пред врата њихове куће ових дана долазили су и непознати људи, који су се представљали као, наводни, искушеници и препадали чланове породице. На славску вечеру, којој су присуствовали владика Лаврентије и тридесетак званица, бануо је локални силеџија и тражио да му се преда већа сума новца.

– Није хтео да каже ко га шаље, а полиција је стигла тек после шест-седам телефонских позива. И остале атаке смо пријављивали, а симптоматично је да полицајци никада нису дошли на време, иако је СУП удаљен двадесетак корака – истиче Петровић.