Пуковникова ратна тајна

Од нашег специјалног извештача
Солун, 20. новембра – Личност у жижи првих дана 47. Солунског фестивала без сумње је велики грчки редитељ Коста Гаврас, натурализовани Француз позамашне интернационалне каријере, коме је синоћ на великој свечаности у здању Олимпион додељена награда "Златни Александар" за изузетан допринос светском филму.

После овација и бурних узвика одобравања, публика је у дворани била у прилици да поздрави и француског редитеља Лорена Ербијеа и глумце Оливијеа Гурмена и Робинсона Стевенина и да види њихов филм "Мој пуковник" за који је сценарио написао Гаврас, инспирисан истоименом књигом Френсиса Зампонија. Гаврас је још од почетка плодне каријере склон филмовима о угњетавању, политичком милитантизму и странпутицама историје и зато не чуди што је хиперболично реагујући на време садашње посегао за причом из не тако давне француске прошлости. Наиме, адаптирајући Зампонијеву књигу за потребе филма, Коста Гаврас је у први план ставио причу о још једном "рату против терора", оном који је зачет у некадашњој француској колонији Алжиру, током гушења борбе Алжираца за независност 1956. године.

Један од учесника догађаја, пуковник Дуплан, пронађен је мртав у Паризу, тајанствени убица шаље дневник поручника Росија војном истражитељу, а из ретроспекције се сазнаје све о много већим и гнуснијим злочинима које је Дуплан починио током војне службе у Алжиру. Психолошком и легалном процесу стасавања младог поручника од послушног војника до масовног убице и суровог тлачитеља, Коста Гаврас супротставља сву тишину тадашњег цивилног друштва које је затварало очи пред ратним злочином и овакве поступке француских војника толерисало у име "рата против терора". Но, Гаврас сугерише, Ербије као редитељ то детаљно поштује, да ратни злочин не застарева иако се о њему ћути. Злочинцу који је својевремено самоиницијативно узео закон у своје руке, као бумеранг је стигла иста таква казна – смрт без оптужбе и без суђења.

Током живих дискусија о филму "Мој пуковник" било је много оних које је занимало зашто се Гаврас определио за причу о тероризму. Славни аутор је на то одговорио: "Тема узимања закона у сопствене руке је нешто са чиме се свакодневно сусрећемо. На пример, председник Буш је узео закон у своје руке када је гурнуо САД у једнострани рат какав је онај у Ираку и на другим местима. У том смислу, овај филм истражује тероризам на другачији начин и то кроз визуру чињенице да чак и данас постоје нације чији су садашњи лидери својевремено били окарактерисани као терористи, попут садашњег председника Алжира". На питање америчког новинара о томе да ли је имао у виду рат у Ираку када је почео да снима овај филм, редитељ Лорен Ербије је јасно одговорио: "Ми заиста имамо довољно својих духова са којима се ваља борити пре него са туђим духовима", додајући још да ни Гаврасова ни његова амбиција није била да начине од филма историјску читанку, већ да подстакну публику на размишљање о прошлости која се неминовно рефлектује и на садашњост.

Између прошлости, садашњости и филмског сновиђења сместиле су се теме слика, објеката, марионета и фотографија славног чешког сниматеља, аниматора, аутора експерименталних филмова и надреалисте Јана Сванкмајера и његове недавно преминуле супруге и верне сараднице Еве, чија је изложба отворена јуче у галеријском простору некадашњег солунског Археолошког музеја.

Седамдесет двогодишњи Сванкмајер, чије се стваралаштво представља на ретроспективи од 25 кратких и пет играних анимираних и експерименталних филмова у оквиру новоуведеног фестивалског програма "Дани независности", каже да тешко преживљава дане без Еве која је за њега била "алхемичар нестварног" и главни животни и радни ослонац. Изложби је, додаје Сванкмајер, дао назив "Имагинативне очи, имагинативне руке" јер је "филмска анимација уметност директно повезана са додиром", а сва лепота његових филмова са осмехом раздраганих гледалаца у препуној дворани "Павлос Занас".