Pukovnikova ratna tajna

Od našeg specijalnog izveštača
Solun, 20. novembra – Ličnost u žiži prvih dana 47. Solunskog festivala bez sumnje je veliki grčki reditelj Kosta Gavras, naturalizovani Francuz pozamašne internacionalne karijere, kome je sinoć na velikoj svečanosti u zdanju Olimpion dodeljena nagrada "Zlatni Aleksandar" za izuzetan doprinos svetskom filmu.

Posle ovacija i burnih uzvika odobravanja, publika je u dvorani bila u prilici da pozdravi i francuskog reditelja Lorena Erbijea i glumce Olivijea Gurmena i Robinsona Stevenina i da vidi njihov film "Moj pukovnik" za koji je scenario napisao Gavras, inspirisan istoimenom knjigom Frensisa Zamponija. Gavras je još od početka plodne karijere sklon filmovima o ugnjetavanju, političkom militantizmu i stranputicama istorije i zato ne čudi što je hiperbolično reagujući na vreme sadašnje posegao za pričom iz ne tako davne francuske prošlosti. Naime, adaptirajući Zamponijevu knjigu za potrebe filma, Kosta Gavras je u prvi plan stavio priču o još jednom "ratu protiv terora", onom koji je začet u nekadašnjoj francuskoj koloniji Alžiru, tokom gušenja borbe Alžiraca za nezavisnost 1956. godine.

Jedan od učesnika događaja, pukovnik Duplan, pronađen je mrtav u Parizu, tajanstveni ubica šalje dnevnik poručnika Rosija vojnom istražitelju, a iz retrospekcije se saznaje sve o mnogo većim i gnusnijim zločinima koje je Duplan počinio tokom vojne službe u Alžiru. Psihološkom i legalnom procesu stasavanja mladog poručnika od poslušnog vojnika do masovnog ubice i surovog tlačitelja, Kosta Gavras suprotstavlja svu tišinu tadašnjeg civilnog društva koje je zatvaralo oči pred ratnim zločinom i ovakve postupke francuskih vojnika tolerisalo u ime "rata protiv terora". No, Gavras sugeriše, Erbije kao reditelj to detaljno poštuje, da ratni zločin ne zastareva iako se o njemu ćuti. Zločincu koji je svojevremeno samoinicijativno uzeo zakon u svoje ruke, kao bumerang je stigla ista takva kazna – smrt bez optužbe i bez suđenja.

Tokom živih diskusija o filmu "Moj pukovnik" bilo je mnogo onih koje je zanimalo zašto se Gavras opredelio za priču o terorizmu. Slavni autor je na to odgovorio: "Tema uzimanja zakona u sopstvene ruke je nešto sa čime se svakodnevno susrećemo. Na primer, predsednik Buš je uzeo zakon u svoje ruke kada je gurnuo SAD u jednostrani rat kakav je onaj u Iraku i na drugim mestima. U tom smislu, ovaj film istražuje terorizam na drugačiji način i to kroz vizuru činjenice da čak i danas postoje nacije čiji su sadašnji lideri svojevremeno bili okarakterisani kao teroristi, poput sadašnjeg predsednika Alžira". Na pitanje američkog novinara o tome da li je imao u vidu rat u Iraku kada je počeo da snima ovaj film, reditelj Loren Erbije je jasno odgovorio: "Mi zaista imamo dovoljno svojih duhova sa kojima se valja boriti pre nego sa tuđim duhovima", dodajući još da ni Gavrasova ni njegova ambicija nije bila da načine od filma istorijsku čitanku, već da podstaknu publiku na razmišljanje o prošlosti koja se neminovno reflektuje i na sadašnjost.

Između prošlosti, sadašnjosti i filmskog snoviđenja smestile su se teme slika, objekata, marioneta i fotografija slavnog češkog snimatelja, animatora, autora eksperimentalnih filmova i nadrealiste Jana Svankmajera i njegove nedavno preminule supruge i verne saradnice Eve, čija je izložba otvorena juče u galerijskom prostoru nekadašnjeg solunskog Arheološkog muzeja.

Sedamdeset dvogodišnji Svankmajer, čije se stvaralaštvo predstavlja na retrospektivi od 25 kratkih i pet igranih animiranih i eksperimentalnih filmova u okviru novouvedenog festivalskog programa "Dani nezavisnosti", kaže da teško preživljava dane bez Eve koja je za njega bila "alhemičar nestvarnog" i glavni životni i radni oslonac. Izložbi je, dodaje Svankmajer, dao naziv "Imaginativne oči, imaginativne ruke" jer je "filmska animacija umetnost direktno povezana sa dodirom", a sva lepota njegovih filmova sa osmehom razdraganih gledalaca u prepunoj dvorani "Pavlos Zanas".