Тај мрачни предмет жеља

Главни такмичарски програм Синема сити фестивала у Новом Саду, својевремено назван Exit Point (тачка излаза), већ традиционално нуди филмове који не припадају уобичајеној биоскопској „мејнстрим конфекцији”, и сваки пут филмови из овог програма, стављају у фокус одређену проблематику која тишти свет, а о којој се ретко говори. Окупљени на једном месту, ти филмови чине да се публика на тренутак заустави, запита над њима и питањима која отварају,и покаже спремност да сама трага за одговорима.

Exit Point и ове године чине фина ауторска дела, различитих редитељских сензибилитета, храбра, бескомпромисна и часна у начину на који портретишу савремени свет, без обзира да ли су са потписом редитељадебитанта (већина) или са потписом искусног и познатог аутора.

Реч је о десет такмичарских филмова, дискретних, али јасних у позиционирању жене и женских ликова у филмским причама, а њима је ове године Exit Point и посвећен. Посвећен је жени: жени редитељу и аутору,и жени као инспирацији филмских прича. Посвећен је жени потлаченој, несхваћеној, нецењеној, занемареној, али и жени која упркос свему томе не губи снагу и жељу да се избори за своје место у неравноправном свету.

Жена је или моторна снага у филмовима: „Црна Венера” Абделатифа Кешиша, „Обилазница” Богдана Апертија, „Планина Бајо” Викторије Галарди, „Лимбо” Марије Содал и „Када напуштамо” Фео Адалаг, или је покретачка сила свега другог што се дешава у филмовима: „Кавасакијева ружа” Јана Хребејка, „Тамара Дру” Стивена Фрирса, „Црни хлеб” Агустија Виљаронге, „Магарци” Мораг Мекинон и „Црно и бело” Ахмета Бојасоглуа.

Приказујући филмове пет женских и пет мушких редитеља у главном такмичарском програму, Синема сити фестивал ставља ауторке у апсолутно равноправан положај, без иједног зрнца сумње, а како то функционише показали су и филмови „Црна Венера” француско-мароканског барда Абделатифа Кешиша и „Када напуштамо” немачке дебитанткиње Фео Адалаг.

И један и други спадају у филмове такозваног тежег садржаја. Уз стилске бравуре и естетику театра, Кешиш се бави истинитом причом, судбином црнопуте Јужноафриканке Сарчи Бартман коју су почетком деветнаестог века, у крајње нељудским и понижавајућим условима експлоатисали показујући је по Лондону и Паризу као дивљу „афричку звер” и чувену „Отентот Венеру”. Кешиш непрестано испитује публику, захтевајући од ње да истражи сопствени однос према различитости и хуманости. Импресиван филм.

„Када напуштамо” Адалагове, упире прстом на чињеницу да у појединим културама, када жене прекрше своје традиционалне или религиозне улоге, или одаберу да напусте ситуацију због које су несрећне или у опасности, њихове породице су обавезне чашћу да их казне, врло често и смрћу. Иако је овај обичај незамислив за велики број култура, убиства из части су још уобичајена у појединим друштвима. Кроз животну причу младе немачке Туркиње Умај, која напушта мужа и тако „обрука” породицу, Фео Адалаг оцртава поруку филма да су убиства из части обичај много старији од ислама или било које друге религије,и да заправо нема много везе са верском идеологијом. У питању је нешто сасвим друго, пре свега исконски потцењивачки однос према жени.

-----------------------------------------------------------

Живот и смрт филмске критике

(/slika2)Један од драгоцених гостију Синема сити фестивала је и Џералд Пери, чувени амерички филмски критичар и професор на академији у Бостону, врсан познавалац југословенске филмске комедије и пријатељ Срђана Карановића, Слободана Шијана и Владе Петрића.

Пери је заједно са својом животном сапутницом и продуценткињом Ејми Герер и бостонским монтажером Александром Сашом Лекићем, публици представио свој дугометражни документарац „У славу филмовима: прича о америчкој филмској критици”. Како је његов филм узбудљива и забавна историја филмског критицизма, Пери је био замољен да учествује у једночасовној радионици на тему „Живот и смрт филмске критике”, током које је између осталог рекао :

„Појавом Интернета и блогова свако је постао филмски критичар и свако има прилику да коментарише ауторска остварења. Иако је ово опасно, ја и даље верујем у живот озбиљне филмске критике, сматрам да је она неопходна и да је преко потребно да критичари разговарају са публиком и учествују у дебатама”...