Крај смрти у подне

Од нашег специјалног извештача

Барселона – Касно поподне у кориди Монументал у Барселони. Звуци фанфара најављују улазак матадора у арену, а убрзо се за њим појављује и огромни задихани бик. Егзалтирана публика је на ногама, жељна крви и узбуђења.

Оваква сцена ће међутим од краја лета бити само сећање на нека давно минула времена будући да је ово последња сезона кориде у Каталонији. Покрајински парламент је прошле године изгласао забрану борби са биковима која ступа на снагу 2012. године.

Сасвим очекивано, одлука је поделила шпанску јавност. Поздравили су је борци за заштиту животиња, док су је на нож дочекали традиционалисти који сматрају да је корида незаменљиви део културног наслеђа Пиринејског полуострва.

Суревњивост је видљива од самог тренутка ступања у кориду Монументал. Малобројни активисти за заштиту животиња попрскани црвеном фарбом, која симболизује крв бикова, носе транспаренте са натписима „Прекините одмах!” Међу њима је и један ветеран – Луис Виљакорта Монтеро који тврди да седам година долази у арену и диже глас против убијања бикова.

Назире се и неколико транспарената са ликом америчког писца Ернеста Хемингвеја, такође са капима црвене фарбе на лицу. Зашто је баш овај нобеловац одабран као симбол супротног табора, Монтеро одговара да је то стога што је Хемингвеј био заљубљеник у кориду и отворено је подржавао. Помиње и причу „Смрт у подне” у којој је писац изложио своје виђење кориде.

Док разговарамо напирлитани матадор у шљаштећем оделу са кићанкама заузима достојанствени став у рингу, очигледно уживајући у повицима подршке који допиру са трибина. Публика је ипак малобројна – отприлике попуњена је једва четвртина седишта, а велики део чине странци, махом Американци.

Очигледно је одавно прошло време када су овакве арене биле испуњене до последњег места и матадори били обожавани попут рок звезда. Или фудбалских. Јер данашња Барселона се клања неким новим идолима, а по броју обожаватеља својеврсни матадор и дика модерне Каталоније јесте фудбалер Лионел Меси.

У самом рингу атмосфера је доведена до усијања. Матадор маше црвеним платном на које моћна животиња реагује и устремљује се свом силином. Хладно сечиво исуканог мача блесну на моменат заслепљујуће на поподневном сунцу и бик, до пре само један тренутак тако снажан и импресиван, паде у прашини у самртном ропцу.

Поново се зачуше фанфаре, а публика ускликну са одушевљењем. У ваздух полетеше небројене беле марамице у знак поштовања према надмоћи човека над животињом. Адреналин се осећа свуда у ваздуху, а прилично је запањујуће што и случајни посматрач, унапред предубеђени противник убијања животиња, у једном тренутку затиче себе како потпада под општи утисак и диви се елеганцији и лакоћи појединих матадорових покрета.

Ових дана се у Шпанији распламсала дебата око забране кориде у Каталонији. Будући да међу различитим деловима земље и градовима тиња стални анимозитет, овај потез Барселоне је у неким круговима протумачен доста далекосежније од пуке борбе за права животиња.

„Ова полемика доста више има везе са данашњом политиком у Шпанији и са њеним бољкама као што су нарасли национализам и сепаратизам у Каталонији. Оваквим потезом жели да се створи разлика између нације у тој покрајини и остатка земље”, сматра коментатор листа „Корео де Андалузија”.

Богата традиција и инсистирање на различитостима региона чине да Шпанија стално пати од кризе идентитета. После смрти Франсиска Франка и окончања уравниловке, која је обележила његов режим, испливали су многобројни либерални и демократски покрети раме уз раме са десничарским и националистичким.

Колико је оправдано повезивати укидање кориде у Каталонији са сепаратистичким аспирацијама још се не може са сигурношћу рећи. 
Чињеница је међутим да демонстрант против борбе бикова Луис Виљакорта Монтеро, упитан да прокоментарише да ли ће забрана нанети штету традицији Шпаније, одговара: „Ја нисам Шпанац, ја сам Каталонац.”

Драган Вукотић