Kraj smrti u podne

Od našeg specijalnog izveštača

Barselona – Kasno popodne u koridi Monumental u Barseloni. Zvuci fanfara najavljuju ulazak matadora u arenu, a ubrzo se za njim pojavljuje i ogromni zadihani bik. Egzaltirana publika je na nogama, željna krvi i uzbuđenja.

Ovakva scena će međutim od kraja leta biti samo sećanje na neka davno minula vremena budući da je ovo poslednja sezona koride u Kataloniji. Pokrajinski parlament je prošle godine izglasao zabranu borbi sa bikovima koja stupa na snagu 2012. godine.

Sasvim očekivano, odluka je podelila špansku javnost. Pozdravili su je borci za zaštitu životinja, dok su je na nož dočekali tradicionalisti koji smatraju da je korida nezamenljivi deo kulturnog nasleđa Pirinejskog poluostrva.

Surevnjivost je vidljiva od samog trenutka stupanja u koridu Monumental. Malobrojni aktivisti za zaštitu životinja poprskani crvenom farbom, koja simbolizuje krv bikova, nose transparente sa natpisima „Prekinite odmah!” Među njima je i jedan veteran – Luis Viljakorta Montero koji tvrdi da sedam godina dolazi u arenu i diže glas protiv ubijanja bikova.

Nazire se i nekoliko transparenata sa likom američkog pisca Ernesta Hemingveja, takođe sa kapima crvene farbe na licu. Zašto je baš ovaj nobelovac odabran kao simbol suprotnog tabora, Montero odgovara da je to stoga što je Hemingvej bio zaljubljenik u koridu i otvoreno je podržavao. Pominje i priču „Smrt u podne” u kojoj je pisac izložio svoje viđenje koride.

Dok razgovaramo napirlitani matador u šljaštećem odelu sa kićankama zauzima dostojanstveni stav u ringu, očigledno uživajući u povicima podrške koji dopiru sa tribina. Publika je ipak malobrojna – otprilike popunjena je jedva četvrtina sedišta, a veliki deo čine stranci, mahom Amerikanci.

Očigledno je odavno prošlo vreme kada su ovakve arene bile ispunjene do poslednjeg mesta i matadori bili obožavani poput rok zvezda. Ili fudbalskih. Jer današnja Barselona se klanja nekim novim idolima, a po broju obožavatelja svojevrsni matador i dika moderne Katalonije jeste fudbaler Lionel Mesi.

U samom ringu atmosfera je dovedena do usijanja. Matador maše crvenim platnom na koje moćna životinja reaguje i ustremljuje se svom silinom. Hladno sečivo isukanog mača blesnu na momenat zaslepljujuće na popodnevnom suncu i bik, do pre samo jedan trenutak tako snažan i impresivan, pade u prašini u samrtnom ropcu.

Ponovo se začuše fanfare, a publika uskliknu sa oduševljenjem. U vazduh poleteše nebrojene bele maramice u znak poštovanja prema nadmoći čoveka nad životinjom. Adrenalin se oseća svuda u vazduhu, a prilično je zapanjujuće što i slučajni posmatrač, unapred predubeđeni protivnik ubijanja životinja, u jednom trenutku zatiče sebe kako potpada pod opšti utisak i divi se eleganciji i lakoći pojedinih matadorovih pokreta.

Ovih dana se u Španiji rasplamsala debata oko zabrane koride u Kataloniji. Budući da među različitim delovima zemlje i gradovima tinja stalni animozitet, ovaj potez Barselone je u nekim krugovima protumačen dosta dalekosežnije od puke borbe za prava životinja.

„Ova polemika dosta više ima veze sa današnjom politikom u Španiji i sa njenim boljkama kao što su narasli nacionalizam i separatizam u Kataloniji. Ovakvim potezom želi da se stvori razlika između nacije u toj pokrajini i ostatka zemlje”, smatra komentator lista „Koreo de Andaluzija”.

Bogata tradicija i insistiranje na različitostima regiona čine da Španija stalno pati od krize identiteta. Posle smrti Fransiska Franka i okončanja uravnilovke, koja je obeležila njegov režim, isplivali su mnogobrojni liberalni i demokratski pokreti rame uz rame sa desničarskim i nacionalističkim.

Koliko je opravdano povezivati ukidanje koride u Kataloniji sa separatističkim aspiracijama još se ne može sa sigurnošću reći. 
Činjenica je međutim da demonstrant protiv borbe bikova Luis Viljakorta Montero, upitan da prokomentariše da li će zabrana naneti štetu tradiciji Španije, odgovara: „Ja nisam Španac, ja sam Katalonac.”

Dragan Vukotić