Патриотизам у учионици

Јапан мења свој "Фундаментални закон о образовању", донет још 1947. године. Нови, који је управо прошао у горњем, мање важном дому парламента, повод је за вреле националне дебате и поприличну глобалну пажњу. Као и у сличним ситуацијама раније, највише су забринута два велика суседа, Кина и Кореја.

Главни заговорник измена закона је Шинзо Абе (52), који је прошлог септембра постао досад најмлађи премијер Јапана, први који је рођен после за земљу више него трауматичног Другог светског рата, тамо окончаног првом и досад једином употребом атомског оружја, после чега је уследила јапанска безусловна предаја и вишегодишња америчка окупација.

Абе, кога многи сматрају националистом, заправо са великом енергијом гура закон који је предложио још његов претходник, Јунићиро Коизуми. Полазећи од уверења да постојећи, донет под окупационим властима, у којем у минулих безмало 60 година није промењена ни запета, "не одражава јапански начин размишљања и слаби националне вредности", нови позива на "неговање вредности које респектују традицију и културу, љубав према нацији и домовини која их је одгајила, уз уважавање других земаља и доприношење међународном миру и развоју".

Док би у другим земљама ово било бенигно, у Јапану је дотакло осетљив нерв.

Дуга сенка

У питању је "дуга сенка" јапанске прошлости и уверење, првенствено код суседа, али и других азијских земаља које су биле жртве јапанског милитаризма, да се Јапан још није у довољној мери и на прави начин суочио са "тамним долинама" своје историје, односно чињеницом да је током 30-их и 40-их година прошлог века око 20 милиона људи страдало од Јапанаца, било поробљено, мучено, силовано или изложено медицинским експериментима сличним онима у нацистичкој Немачкој.

Начин на који је за Јапан рат окончан – атомским бомбама и заиста великим страдалништвом цивилног становништва (више од 200.000 људи у Хирошими и Нагасакију), донекле је изменио перспективу и створио утисак да је земља у већој мери била жртва него агресор. Под америчком руком донет је пацифистички устав којим се не дозвољава вођење рата нити одржавање армије (мада Јапан има "Снаге за самоодбрану", де факто копнену војску, као и морнарицу, под фирмом Обалске страже).

Дебата о томе треба ли Јапан, који је данас главни амерички савезник у Азији, да промени тај устав, да на међународној сцени игра улогу која је сразмерна његовој економској моћи (друга економија света) и, укратко, постане "нормална земља", воде се још од почетка 90-их, али консензуса још нема. (Токио је, на пример, послао јединицу припадника Снага за самоодбрану у помоћ савезницима у Ираку, али они не смеју да се боре, а чувају их Холанђани и Аустралијанци.)

Раније ракетне, а поготово недавна нуклеарна проба у Северној Кореји, дали су овим дебатама нови подстицај, па је први пут лансирана и идеја о нуклеарном оружју у јапанском арсеналу одбране. Отуда, нови закон о образовању не тиче се само ђака, него и суштинског положаја и улоге  Јапана у данашњем свету.

Симбол Јусукунија

За опозицију и либералне интелектуалце повратак патриотизма у школске клупе представља мењање саме природе савременог јапанског друштва и повратак на предратно време национализма и индоктринације. Кина и Кореја су посебно узнемирене због тога, јер годинама већ, ритуалне посете јапанских премијера и министара контроверзном шинто храму Јусукуни, где је меморијал 2,4 милиона јапанских војника који су погинули у ратовима које је Јапан водио у последњих сто година, али где је освештано и 14 погубљених ратних злочинаца – тумаче као негирање милитаристичких злочина и као доказ новог успона јапанских националиста. (Због тих посета, Пекинг и Сеул су прошле године отказале самите са тадашњим премијером.)

Абе пак заговара да је крајње време да Јапан са себе скине ореол срамоте и мазохистичког самокритиковања., односно да се ослободи психолошког и легалног баласта који је наслеђе првих послератних година. Његови опоненти пак тврде да је то нови допринос ерозији послератног пацифистичког устројства државе.