Ђубрива – потребна и ризична

Србија има све услове за производњу квалитетне и здраве хране, пре свега због веома мале примене хемијских средстава (пестицида и ђубрива).

Министарство пољопривреде је претпрошле године донело закон и на основу тога правилник о квалитету средстава за исхрану биљака који дозвољава промет и употребуразличитих врста ђубрива. Поред неорганских, минералних (азотна, фосфорна и др.),и класичних органских (стајњаци, компости и др.), сада произвођачи имају право и на употребу других органских ђубрива, то јест ђубрива биљног и животињског порекла која се увозе из неких земаља ЕУ.

Ризици од употребе минералних ђубрива на квалитет хране постоје, али пре свега ако се примењују неправилно и у већим количинама од прописаних. Повећане количине нитратног азота и других штетних материја које обично прате нека минерална ђубрива (тешки метали, природни радионуклеиди), у већим количинама могу да буду чак и канцерогени и озбиљно могу да угрозе квалитет биљних производа.

Иако је Србија, у просеку, на самом дну лествице европских земаља по потрошњи минералних ђубрива, на малом делу површина,у интензивној производњи (у пластеницима и др.) и овде сечесто користе знатно веће количине од стварних потреба.Због тога јеу неким случајевима долазило и до појаве физиолошких обољења па и сушења биљака на великимповршинама. На пример, пре неколико година малина се код нас на неким парцелама сушила и због неконтролисане примене превеликих количина различитих врста ђубрива (како органских тако и минералних). Исто тако, у производњи кромпира на неким површинама примењују се непотребно велике количине ђубрива, али због тога се на овим засадима нису уочавала физиолошка обољења јер је кромпир отпоран на високе концентрације соли, а то је утицалона квалитет кртола кромпира који једемо. Било је случајева да су у кромпиру нађене повећане количине опасног и канцерогеног тешког метала кадмијума. У производњи краставца и посебно лиснатог поврћа (спанаћа, салате, купуса, блитве и др.) често суутврђиване неколико пута веће количине неких штетних елемената,а посебно нитратног азота. Ова појава је могућа затошто је реч оповрћу којерасте уз саму површину земље и биљка најчешће не може да фотосинтезом преради непотребно унет вишак нитратног азота.

И органска ђубрива, која се производе од биљних, а посебно животињских остатака, такође, могу да буду ризична, како хемијски, тако и због садржаја неких штетних бактерија (ешерихија, салмонела, псеудомонаса и др.) које се налазе у овим ђубривима ако су произведена од заражених животиња и нису довољно стерилисана. Исто тако, и до сада примењивана класична органска ђубрива типа стајњака (посебно осока и течни стајњак и,често,фекалне воде из септичких јама) могу да изазову микробиолошку контаминацију,посебно лиснатог поврћа ако се примењују непосредно пред сетву и садњу, а нарочитоу прихрањивању (када се полива и лист),што није редак случај код нашихпроизвођача.

Нова органска ђубрива која се последњих година у многим земљама ЕУ производе тако што се животињски остаци у фабрикама ферментишу, просушују, мељу, стерилишу и гранулишу,могу се сада, у складу са важећим правилником, пуштати у промет и у нашој земљи. Међутим, акоова ђубрива нису на одговарајући начин стерилисана, и најмања количина биће довољна за контаминацију, пре свега поврћа, јер многе штетне бактерије,па и оне типа ешерихије коли,могу се нанети на лист а и увући преко корена и стабла (по најновијим светским истраживањима) у лист и уплод.

И ја кад одем на пијацу некад ,,наивно” питам продавца: ,,Kако успевате тако добру салату (или купус) да произведете”, а он каже: ,,Само сам избацио вештак (минерално ђубриво)”. ,,Па од чега су вам овакве главице”? ,,Ја само добро прелијем земљиште– пођубрим осоком и ничим више не ђубрим”.

Поред неадекватног ђубрења, контаминација, посебно поврћа, може доћи и из прљавих вода за наводњавање.

Пољопривреднике би требало едуковати оправилној употреби свих врста ђубрива. Ониби требалода имајубар основна знања о избору врста, одређивању количинеи начину примене ђубрива на основу стања плодности земљишта и захтева гајених врста биљака. Само таквим радом произвођачи ће свести поменутеризике у вези сапроизводњомквалитетне и здравствено безбедне хране на најмању меру.

*Професор Пољопривредног факултета Београдског универзитета