Време запаковано у изолацију

Нови домаћи филм „The Box” Андријане Стојковић премијерно ће бити приказан сутра увече у програму „Национална класа” фестивала у Новом Саду. Андријана је и косценаристкиња филма, заједно са Славољубом Станковићем, који је објавио истоимену књигу. Уз Горана Радаковића и Срђана Тодоровића, млади Иван Ђорђевић, Марко Јанкетић и Слободан Негић тумаче главне улоге у трагикомедији о доживљајима три момка из Београда, који уочи увођења санкција нашој земљи хонорарно раде за холандску компанију на паковању ствари дипломата који напуштају Србију.

– Славољуб ми је испричао да је као студент радио у фирми за селидбе. Препричао ми је неколико апсурдних, трагикомичних доживљаја који су на мене оставили јак утисак. Постоје људи који уђу у ваш стан, спакују све ствари у кутије, однесу их у нови стан, и распакују. А ви само ишетате из старог и ушетате у нови стан, а ти станови су на различитим континентима – објашњава редитељка за „Политику”, и додаје да су клијенти фирме за коју је радио Станковић искључиво биле дипломате, свет сакривен иза високих капија.

– Ко су ти људи? Како они живе? Како њима изгледа земља у којој живе током мандата? Пакери имају непосредан „улаз” у њихове животе: они им пакују најличније ствари и упознају их на начин на који их и најближи пријатељи не познају – додаје ауторка, која је радњу филма сместила у деведесете године, у време када је и наша земља стала у чврсто запаковану кутију изолације.

Много после тих година, постављамо себи питање: да ли смо још увек спаковани или чекамо да будемо испоручени?

– Ми смо она кутија која чека да се из ње изваде ствари и још увек није сигурно где ће оне завршити: у подруму или у дневној соби. Да ли у батеријама има још струје да покрене апарате? Надам се да је одговор „ да”, оптимистична је наша саговорница која се, до сада, три пута паковала и одлазила, али се увек враћала.

– Сваки пут сам одлазила са прецизним задатком и послом. Али када би се пројекат завршио, осећала сам да бих ту где сам постала још један од редитеља без посла. А тако се не праве филмови. На несрећу, или срећу, умем да говорим само о својој земљи и на свом језику, како то уметничка пракса захтева – истиче редитељка, иначе асистент на ФДУ, на предмету Документарни филм, и тврди да студенте не саветује ни да остану овде, али ни да оду.

– Било ми је тужно када је пре неколико година један студент, ламентирајући над финансирањем и производњом филмова код нас, и над својом будућношћу, искрено рекао: „И, шта сад? Мораћу да снимам рекламе да бих био близу камере?” Волела бих да сви они остану, јер што нас је више и што смо бољи, имаћемо и боље филмове – појашњава Андријана Стојковић и додаје:

– Паковање доводи особу у ситуацију да мора да одлучи: шта му треба, а шта не? Шта носи даље у живот, а шта оставља за собом? Правило код паковања каже: увек остане нешто неспаковано. Ма колико гурали, у кутију не могу да стану: дух, сећање, осећање...

--------------------------------------------------------------

Црно-бели филм – креативна одлука

– „TheBox” је црно-бели филм, то је моја креативна одлука. Мислим да је то за њега добро, јер огољење од боја помаже да се гледалац усредсреди. Изгледа да доста графички и брзо преноси атмосфере и осећања јунака, чим почне црно-бело, гледаоцу је јасно да гледа нешто другачије – сматра редитељка.