"Потонули" бродоградитељи

Српска бродоградња некада је била једна од главних извозних узданица целокупне привреде, са годишњом девизном зарадом која је достизала и до триста милиона долара. Већ неколико година бродоградилишта у Србији су места где је скоро немогуће чути звук флаше шампањца која се разбија – у част поринућа.

Управо је речна бродоградња Србије деценијама проносила славу привреде, о чему су најбоља сведочанства стотине баржи које су пловиле Тигром и Еуфратом, реморкери и други бродови који су савладавали реке тадашњег Совјетског Савеза, а с потписом српских мајстора лађе су "освојиле" Индонезију, Бурму, Вијетнам, Египат, Либију, Етиопију...

–  Били смо познати по изради бродова високе класе који су могли да задовоље услов да раде у скоро свим климатским условима, од тропских до поларних. То нису могли да остваре многи европски произвођачи и због тога смо били веома цењени – каже др Зоран Николић, виши стручни сарадник у Техничком институту САНУ.

У некадашњој Југославији специјалисти за морску бродоградњу били су, разумљиво, Хрвати, док су српска бродоградилишта у речној бродоградњи била на скоро истом нивоу као она у Немачкој и Аустрији. И данас се препричава подвиг када је српски брод-гурач прошао кроз Ђердап с теретом од 22.000 тона.

Комшије постале узор

– Бродоградња није само бродоградилиште. Видело се то средином осамдесетих година када је та привредна грана вукла целу пратећу индустрију, када су у њу били укључени и "Гоша" и "Север", затим железаре, индустрија каблова, произвођачи дрвета и пластике, као и многи други – истиче Николић.

За деценију и по у Србији је ова грана индустрије доживела потпуни слом. За разлику од Бугарске и Румуније, које су постале силе у свом послу, иако су пре тога сањале да досегну Србију, наши бродари су се расули по свету.

Сви наши стручњаци лако су добијали визе и сада раде од Канаде до Новог Зеланда. Ко год је могао – побегао је. Тако су и врхунски вариоци са атестом неретко градњу бродова замењивали прављењем металних буради и казана за печење ракије.

За разлику од Србије, у Хрватској су препознали могућности бродоградње и одлично помогли њен развој. Како истиче наш саговорник, успели су да Сави дају третман међународне реке. У Сиску су направили бродоградилиште и сада ће бродови Савом преко Београда одлазити Дунавом у Европу, купцима. Сви они пролазиће поред Бродоградилишта "Београд", храма бродара, коме приватизација није донела напредак.       

– У Хрватској веома студиозно прилазе бродоградњи, школују кадрове, стимулишу производњу са 20 одсто, много улажу и у речну бродоградњу. Само до септембра испоручили су бродова у вредности од 400 милиона долара, а имају уговорене наруџбине вредне 2,5 милијарди долара – указује Зоран Николић. Уз напомену да се Европа ослобађа ове технологије која запошљава много људи а спада у ред оних које су називају прљавим.

Вариоци у потпалубљу

Велика шанса српским бродоградитељима указала се с активирањем Коридора 7, речног пута који обухвата ток Дунава, али и за овај посао неопходна је помоћ државе, као и прецизни планови садашњих власника укупно 12 бродоградилишта. Од овог броја готово половина је приватизована или је у некој врсти закупа. Међу купцима помињу се и неки најбогатији људи у Србији, који стоје иза тих фирми.

– Потребно је да се зна ко је власник ког бродоградилишта, да се потом они изјасне о својим плановима, а затим и да држава помогне и прати ову производњу. Треба знати да сваки брод има прецизну цену на светском тржишту и уколико можемо да је испунимо – добићемо посао, у супротном – пропадамо – указује наш саговорник.