"Potonuli" brodograditelji

Srpska brodogradnja nekada je bila jedna od glavnih izvoznih uzdanica celokupne privrede, sa godišnjom deviznom zaradom koja je dostizala i do trista miliona dolara. Već nekoliko godina brodogradilišta u Srbiji su mesta gde je skoro nemoguće čuti zvuk flaše šampanjca koja se razbija – u čast porinuća.

Upravo je rečna brodogradnja Srbije decenijama pronosila slavu privrede, o čemu su najbolja svedočanstva stotine barži koje su plovile Tigrom i Eufratom, remorkeri i drugi brodovi koji su savladavali reke tadašnjeg Sovjetskog Saveza, a s potpisom srpskih majstora lađe su "osvojile" Indoneziju, Burmu, Vijetnam, Egipat, Libiju, Etiopiju...

–  Bili smo poznati po izradi brodova visoke klase koji su mogli da zadovolje uslov da rade u skoro svim klimatskim uslovima, od tropskih do polarnih. To nisu mogli da ostvare mnogi evropski proizvođači i zbog toga smo bili veoma cenjeni – kaže dr Zoran Nikolić, viši stručni saradnik u Tehničkom institutu SANU.

U nekadašnjoj Jugoslaviji specijalisti za morsku brodogradnju bili su, razumljivo, Hrvati, dok su srpska brodogradilišta u rečnoj brodogradnji bila na skoro istom nivou kao ona u Nemačkoj i Austriji. I danas se prepričava podvig kada je srpski brod-gurač prošao kroz Đerdap s teretom od 22.000 tona.

Komšije postale uzor

– Brodogradnja nije samo brodogradilište. Videlo se to sredinom osamdesetih godina kada je ta privredna grana vukla celu prateću industriju, kada su u nju bili uključeni i "Goša" i "Sever", zatim železare, industrija kablova, proizvođači drveta i plastike, kao i mnogi drugi – ističe Nikolić.

Za deceniju i po u Srbiji je ova grana industrije doživela potpuni slom. Za razliku od Bugarske i Rumunije, koje su postale sile u svom poslu, iako su pre toga sanjale da dosegnu Srbiju, naši brodari su se rasuli po svetu.

Svi naši stručnjaci lako su dobijali vize i sada rade od Kanade do Novog Zelanda. Ko god je mogao – pobegao je. Tako su i vrhunski varioci sa atestom neretko gradnju brodova zamenjivali pravljenjem metalnih buradi i kazana za pečenje rakije.

Za razliku od Srbije, u Hrvatskoj su prepoznali mogućnosti brodogradnje i odlično pomogli njen razvoj. Kako ističe naš sagovornik, uspeli su da Savi daju tretman međunarodne reke. U Sisku su napravili brodogradilište i sada će brodovi Savom preko Beograda odlaziti Dunavom u Evropu, kupcima. Svi oni prolaziće pored Brodogradilišta "Beograd", hrama brodara, kome privatizacija nije donela napredak.       

– U Hrvatskoj veoma studiozno prilaze brodogradnji, školuju kadrove, stimulišu proizvodnju sa 20 odsto, mnogo ulažu i u rečnu brodogradnju. Samo do septembra isporučili su brodova u vrednosti od 400 miliona dolara, a imaju ugovorene narudžbine vredne 2,5 milijardi dolara – ukazuje Zoran Nikolić. Uz napomenu da se Evropa oslobađa ove tehnologije koja zapošljava mnogo ljudi a spada u red onih koje su nazivaju prljavim.

Varioci u potpalublju

Velika šansa srpskim brodograditeljima ukazala se s aktiviranjem Koridora 7, rečnog puta koji obuhvata tok Dunava, ali i za ovaj posao neophodna je pomoć države, kao i precizni planovi sadašnjih vlasnika ukupno 12 brodogradilišta. Od ovog broja gotovo polovina je privatizovana ili je u nekoj vrsti zakupa. Među kupcima pominju se i neki najbogatiji ljudi u Srbiji, koji stoje iza tih firmi.

– Potrebno je da se zna ko je vlasnik kog brodogradilišta, da se potom oni izjasne o svojim planovima, a zatim i da država pomogne i prati ovu proizvodnju. Treba znati da svaki brod ima preciznu cenu na svetskom tržištu i ukoliko možemo da je ispunimo – dobićemo posao, u suprotnom – propadamo – ukazuje naš sagovornik.