Почетак краја рата

Од нашег сталног дописника

Вашингтон – У моменту када је председник Барак Обама изашао за говорницу Беле куће и кад се тај призор појавио на ТВ екранима, у ударном термину у осам увече, нацији је већ било познато оно главно што је имао да саопшти. Да је одлучио да се до краја ове године из Авганистана кући врати 10.000 војника, догодине још 20.000, а да се ратне операције у тој земљи, започете у јесен 2001, окончају до краја 2014.

Па ипак, његов 13-минутни говор био је више од објављивања пуких бројева. Био је пре свега прећутно признање да Америка нема више ни воље ни снаге за тај рат који је већ постао најдужи у њеној историји. Није прогласио победу, али је ипак рекао да је остварен главни циљ: онемогућена је Ал Каида. „Заједно са Пакистанцима ликвидирали смо више од половине њеног вођства и, захваљујући нашим обавештајним професионалцима и специјалним снагама, убили смо Осаму бин Ладена, јединог лидера за кога је Ал Каида икад знала.”

Признао је такође да Америка није у стању да од Авганистана направи „савршено место” и да треба да се окрене ономе „што се може постићи”. Оно што је међутим у његовом говору било најважније, то је констатација да су приоритети сада код куће. „Током последње декаде за ратовање смо потрошили хиљаду милијарди долара, у време док нам је дуг растао и док смо пролазили кроз тешка економска времена. Сада је време за инвестирање у највећи амерички ресурс: наш народ.”

На другом месту у свом говору још директније је поручио да је, уместо у Авганистану, „изградња нације” неопходнија у самој Америци. Изашао је тиме у сусрет растућем нестрпљењу суграђана који – суочени са сопственим егзистенцијалним неизвесностима, не виде више смисао у спасавању других нација од њих самих.

Обим повлачења који је Обама одредио већи је од онога што су пожељним сматрали војници, али мањи од онога што су тражили политичари. Објављујући да је ово „само почетак краја, али не и крај”, он је поручио и оно главно: да Американци неће заувек бити полицајци на авганистанским улицама нити патроле по његовим планинама, већ да је то „одговорност авганистанске владе”.

Обама у ствари кући за почетак враћа само оне које је он тамо послао: 33.000 војника у оквиру ескалације коју је покренуо још крајем 2009. После 2012, у Авганистану ће остати још око 70.000 наоружаних Американаца, како би у транзиционом периоду „одбранили постигнуто”. Очигледна је међутим, како из Обаминог говора, тако и из изјава других функционера, да ће предност добити стратегија специјалних антитерористичких акција попут оне у којој је ликвидиран Бин Ладен.

Не излазећи у сусрет генералима – најважнији међу њима, Дејвид Петраус, главни заповедник у Авганистану, предложио је да се у први мах повуче само 5.000 људи – Обама ризикује да, ако нешто пође наопако на бојном пољу, он за то буде једини кривац. На другој страни, овај потез му доноси политичке поене, с обзиром на већ сасвим очигледан „интервенционистички замор” који је видљив и у редовима републиканаца, чији је лидер Џорџ Буш покренуо и ирачку и авганистанску експедицију.

Важни фактори у Обамином опредељивању су били и они економски. У заоштреним дебатама око буџетског дефицита и националне презадужености, трошак рата постао је тешко бреме. Према неким рачуницама, у Авганистану ће ове године бити потрошено 120 милијарди долара. Сваки амерички војник тамо кошта милион годишње, а према податку који наводи агенција „Стратфор”, Пентагон сваки литар бензина који се допреми у „авганистански театар” плаћа – 100 долара.

Овде, међутим, преовлађује уверење да САД не могу себи да дозволе да, као својевремено СССР, потпуно напусте Авганистан и ризикују да поново постане центар исламског екстремизма. Разлог за то је пре свега суседни Пакистан и могућност да се обистини најгори сценарио: да се терористи докопају његовог нуклеарног арсенала.

Због тога су већ започети, засад само прелиминарни, преговори са талибанима о политичком расплету авганистанског грађанског рата. Судећи, међутим, по једној репортажи, емитованој у среду на Си-Ен-Ену – која показује како један брадати вођа талибанске групе која је заузела једно село уз границу са Пакистаном поносно објављује да су тамо поново на снази шеријатски закони, казне за мушкарце који се бријају и за жене које саме излазе на улице – крајњи исход лако може да буде да су Американци узалуд ратовали и беспотребно гинули у овој историјској „гробници империја”.

Милан Мишић