Početak kraja rata

Od našeg stalnog dopisnika

Vašington – U momentu kada je predsednik Barak Obama izašao za govornicu Bele kuće i kad se taj prizor pojavio na TV ekranima, u udarnom terminu u osam uveče, naciji je već bilo poznato ono glavno što je imao da saopšti. Da je odlučio da se do kraja ove godine iz Avganistana kući vrati 10.000 vojnika, dogodine još 20.000, a da se ratne operacije u toj zemlji, započete u jesen 2001, okončaju do kraja 2014.

Pa ipak, njegov 13-minutni govor bio je više od objavljivanja pukih brojeva. Bio je pre svega prećutno priznanje da Amerika nema više ni volje ni snage za taj rat koji je već postao najduži u njenoj istoriji. Nije proglasio pobedu, ali je ipak rekao da je ostvaren glavni cilj: onemogućena je Al Kaida. „Zajedno sa Pakistancima likvidirali smo više od polovine njenog vođstva i, zahvaljujući našim obaveštajnim profesionalcima i specijalnim snagama, ubili smo Osamu bin Ladena, jedinog lidera za koga je Al Kaida ikad znala.”

Priznao je takođe da Amerika nije u stanju da od Avganistana napravi „savršeno mesto” i da treba da se okrene onome „što se može postići”. Ono što je međutim u njegovom govoru bilo najvažnije, to je konstatacija da su prioriteti sada kod kuće. „Tokom poslednje dekade za ratovanje smo potrošili hiljadu milijardi dolara, u vreme dok nam je dug rastao i dok smo prolazili kroz teška ekonomska vremena. Sada je vreme za investiranje u najveći američki resurs: naš narod.”

Na drugom mestu u svom govoru još direktnije je poručio da je, umesto u Avganistanu, „izgradnja nacije” neophodnija u samoj Americi. Izašao je time u susret rastućem nestrpljenju sugrađana koji – suočeni sa sopstvenim egzistencijalnim neizvesnostima, ne vide više smisao u spasavanju drugih nacija od njih samih.

Obim povlačenja koji je Obama odredio veći je od onoga što su poželjnim smatrali vojnici, ali manji od onoga što su tražili političari. Objavljujući da je ovo „samo početak kraja, ali ne i kraj”, on je poručio i ono glavno: da Amerikanci neće zauvek biti policajci na avganistanskim ulicama niti patrole po njegovim planinama, već da je to „odgovornost avganistanske vlade”.

Obama u stvari kući za početak vraća samo one koje je on tamo poslao: 33.000 vojnika u okviru eskalacije koju je pokrenuo još krajem 2009. Posle 2012, u Avganistanu će ostati još oko 70.000 naoružanih Amerikanaca, kako bi u tranzicionom periodu „odbranili postignuto”. Očigledna je međutim, kako iz Obaminog govora, tako i iz izjava drugih funkcionera, da će prednost dobiti strategija specijalnih antiterorističkih akcija poput one u kojoj je likvidiran Bin Laden.

Ne izlazeći u susret generalima – najvažniji među njima, Dejvid Petraus, glavni zapovednik u Avganistanu, predložio je da se u prvi mah povuče samo 5.000 ljudi – Obama rizikuje da, ako nešto pođe naopako na bojnom polju, on za to bude jedini krivac. Na drugoj strani, ovaj potez mu donosi političke poene, s obzirom na već sasvim očigledan „intervencionistički zamor” koji je vidljiv i u redovima republikanaca, čiji je lider Džordž Buš pokrenuo i iračku i avganistansku ekspediciju.

Važni faktori u Obaminom opredeljivanju su bili i oni ekonomski. U zaoštrenim debatama oko budžetskog deficita i nacionalne prezaduženosti, trošak rata postao je teško breme. Prema nekim računicama, u Avganistanu će ove godine biti potrošeno 120 milijardi dolara. Svaki američki vojnik tamo košta milion godišnje, a prema podatku koji navodi agencija „Stratfor”, Pentagon svaki litar benzina koji se dopremi u „avganistanski teatar” plaća – 100 dolara.

Ovde, međutim, preovlađuje uverenje da SAD ne mogu sebi da dozvole da, kao svojevremeno SSSR, potpuno napuste Avganistan i rizikuju da ponovo postane centar islamskog ekstremizma. Razlog za to je pre svega susedni Pakistan i mogućnost da se obistini najgori scenario: da se teroristi dokopaju njegovog nuklearnog arsenala.

Zbog toga su već započeti, zasad samo preliminarni, pregovori sa talibanima o političkom raspletu avganistanskog građanskog rata. Sudeći, međutim, po jednoj reportaži, emitovanoj u sredu na Si-En-Enu – koja pokazuje kako jedan bradati vođa talibanske grupe koja je zauzela jedno selo uz granicu sa Pakistanom ponosno objavljuje da su tamo ponovo na snazi šerijatski zakoni, kazne za muškarce koji se brijaju i za žene koje same izlaze na ulice – krajnji ishod lako može da bude da su Amerikanci uzalud ratovali i bespotrebno ginuli u ovoj istorijskoj „grobnici imperija”.

Milan Mišić