Тесна кошуља

Један број оних који су учинили злодела у рату деведесетих година обраћа ми се за помоћ у мојој психијатријској амбуланти у Сиднеју. Жале се да их муче снови који су садржајем везани за борбе у којима су учествовали, посебно за убиства често ненаоружаних људи.

Не могу да се ослободе сећања на недела која су сами или заједно са саборцима учинили. Кажу, ружне слике им излазе „на сан“, али и на јави, и чине им живот у туђини још тежим. Постали су наглашено раздражљиви, напети, незадовољни собом и средином. Изгубили су осећање за своје најближе. Све се више повлаче у себе. Ту и тамо, притискају их црне мисли. Све у свему, живот им постао неподношљив.

Када год ми се, као психијатру, обрате људи са наведеним психичким тегобама, изазваним злоделима која су починили, тачније, њиховом неспособношћу да их, како се то стручно каже, емоционално и интелектуално обраде, укратко, изађу с њима на крај, нађем се у недоумици. Да ли треба да их осудим, да им кажем да треба да се стиде онога што су учинили, да је психичка патња заслужена казна за почињена недела?

Ако тако поступим, појачаћу њихову психичку патњу, а то значи да ћу им нашкодити. Тиме ћу се огрешити о једно од основних начела лекарске професије које гласи: primum non onocere, што ће рећи да лекар треба да пре свега не наноси штету пацијенту.

Осим тога, зар ми се онај који пати није обратио за помоћ. Он од мене, као лекара, очекује да ублажим или отклоним његову психичку патњу, да му живот учиним мање мрским, да му помогнем да усклади односе са члановима породице, да га одговарајућим терапијским мерама оспособим да „воли и ради”.

Да ли радим против начела моје професије, ако се ставим у улогу судије, некога ко изриче моралне судове о пацијентовом понашању, о ономе што је чинио или није учинио а требало је да учини? Да ли смем да се одрекнем основног етоса професије – да морам да увек делујем у најбољем интересу пацијента?

Али, шта је у конкретном случају најбољи интерес пацијента? Да га психијатар наружи и осуди његове поступке и тиме појача пацијентову психичку патњу, у нади да ће психичка и морална бол учинити да конкретни пацијент два пута размисли пре него што помисли да учини неко ново злодело?

Или психијатар треба да „нормализује“ пацијентове нечасне поступке чије неморалности пацијент није био потпуно свестан у часу кад их је чинио? Нормализовати злодело значило би учинити га разумљивим, такорећи природним у контексту у којем је учињено. То би значило приближити пацијенту да би вероватно поступио на исти начин свако ко би се нашао у сличној ситуацији. Другим речима, психијатар би пацијенту објаснио да нема разлога да се осећа кривим, или барем не у тој и толикој мери да му живот омрзне.

Нормализација у наведеном значењу била би у духу још једног принципа медицинске праксе: када год се зна узрок болести, пре свега треба настојати да се он уклони. Међутим, ако примени поступак нормализације психијатар – хтео не хтео – оправдава злодело, ставља га на раван поступака који не заслужују моралну осуду.

Решење речене недоумице психијатар би могао да нађе у „стављању у заграде“ разлога за пацијентову психичку патњу, и настојању да одговарајућим мерама ојача его одбране пацијента, тако да пацијент може лакше да се носи са психичким тешкоћама, да може да смањи њихов погубан утицај на свој свакодневни живот.

Мада у великом броју случајева управо на овај начин приступам тегобама људи, које су подстакнуте неделима која су починили у најновијим балканским ратовима, не престајем да се питам да ли поступам исправно. Све ми се чини да, када је суочен са наведеном недоумицом, психијатар не може да не осети да је психијатријска кошуља тесна. Не увек, али некада сасвим извесно. То се дешава онда када се строги психијатријски професионализам, који подразумева моралну неутралност, приближава неморалу.

Но, моралну неутралност психијатрије не треба схватити као њену вредносну неутралност. Психијатрија није и не може бити вредносно неутрална. Питање је само које и чије вредности психијатар заступа. Најчешће, психијатар заступа владајуће идеје и праксу, али владајуће идеје и пракса, како су добро приметили Мајкл Дадли и Френ Гејл, нису неутралне.