Tesna košulja

Jedan broj onih koji su učinili zlodela u ratu devedesetih godina obraća mi se za pomoć u mojoj psihijatrijskoj ambulanti u Sidneju. Žale se da ih muče snovi koji su sadržajem vezani za borbe u kojima su učestvovali, posebno za ubistva često nenaoružanih ljudi.

Ne mogu da se oslobode sećanja na nedela koja su sami ili zajedno sa saborcima učinili. Kažu, ružne slike im izlaze „na san“, ali i na javi, i čine im život u tuđini još težim. Postali su naglašeno razdražljivi, napeti, nezadovoljni sobom i sredinom. Izgubili su osećanje za svoje najbliže. Sve se više povlače u sebe. Tu i tamo, pritiskaju ih crne misli. Sve u svemu, život im postao nepodnošljiv.

Kada god mi se, kao psihijatru, obrate ljudi sa navedenim psihičkim tegobama, izazvanim zlodelima koja su počinili, tačnije, njihovom nesposobnošću da ih, kako se to stručno kaže, emocionalno i intelektualno obrade, ukratko, izađu s njima na kraj, nađem se u nedoumici. Da li treba da ih osudim, da im kažem da treba da se stide onoga što su učinili, da je psihička patnja zaslužena kazna za počinjena nedela?

Ako tako postupim, pojačaću njihovu psihičku patnju, a to znači da ću im naškoditi. Time ću se ogrešiti o jedno od osnovnih načela lekarske profesije koje glasi: primum non onocere, što će reći da lekar treba da pre svega ne nanosi štetu pacijentu.

Osim toga, zar mi se onaj koji pati nije obratio za pomoć. On od mene, kao lekara, očekuje da ublažim ili otklonim njegovu psihičku patnju, da mu život učinim manje mrskim, da mu pomognem da uskladi odnose sa članovima porodice, da ga odgovarajućim terapijskim merama osposobim da „voli i radi”.

Da li radim protiv načela moje profesije, ako se stavim u ulogu sudije, nekoga ko izriče moralne sudove o pacijentovom ponašanju, o onome što je činio ili nije učinio a trebalo je da učini? Da li smem da se odreknem osnovnog etosa profesije – da moram da uvek delujem u najboljem interesu pacijenta?

Ali, šta je u konkretnom slučaju najbolji interes pacijenta? Da ga psihijatar naruži i osudi njegove postupke i time pojača pacijentovu psihičku patnju, u nadi da će psihička i moralna bol učiniti da konkretni pacijent dva puta razmisli pre nego što pomisli da učini neko novo zlodelo?

Ili psihijatar treba da „normalizuje“ pacijentove nečasne postupke čije nemoralnosti pacijent nije bio potpuno svestan u času kad ih je činio? Normalizovati zlodelo značilo bi učiniti ga razumljivim, takoreći prirodnim u kontekstu u kojem je učinjeno. To bi značilo približiti pacijentu da bi verovatno postupio na isti način svako ko bi se našao u sličnoj situaciji. Drugim rečima, psihijatar bi pacijentu objasnio da nema razloga da se oseća krivim, ili barem ne u toj i tolikoj meri da mu život omrzne.

Normalizacija u navedenom značenju bila bi u duhu još jednog principa medicinske prakse: kada god se zna uzrok bolesti, pre svega treba nastojati da se on ukloni. Međutim, ako primeni postupak normalizacije psihijatar – hteo ne hteo – opravdava zlodelo, stavlja ga na ravan postupaka koji ne zaslužuju moralnu osudu.

Rešenje rečene nedoumice psihijatar bi mogao da nađe u „stavljanju u zagrade“ razloga za pacijentovu psihičku patnju, i nastojanju da odgovarajućim merama ojača ego odbrane pacijenta, tako da pacijent može lakše da se nosi sa psihičkim teškoćama, da može da smanji njihov poguban uticaj na svoj svakodnevni život.

Mada u velikom broju slučajeva upravo na ovaj način pristupam tegobama ljudi, koje su podstaknute nedelima koja su počinili u najnovijim balkanskim ratovima, ne prestajem da se pitam da li postupam ispravno. Sve mi se čini da, kada je suočen sa navedenom nedoumicom, psihijatar ne može da ne oseti da je psihijatrijska košulja tesna. Ne uvek, ali nekada sasvim izvesno. To se dešava onda kada se strogi psihijatrijski profesionalizam, koji podrazumeva moralnu neutralnost, približava nemoralu.

No, moralnu neutralnost psihijatrije ne treba shvatiti kao njenu vrednosnu neutralnost. Psihijatrija nije i ne može biti vrednosno neutralna. Pitanje je samo koje i čije vrednosti psihijatar zastupa. Najčešće, psihijatar zastupa vladajuće ideje i praksu, ali vladajuće ideje i praksa, kako su dobro primetili Majkl Dadli i Fren Gejl, nisu neutralne.